Goraždevac 13. avgusta: Sećanje na decu koja su tražila hlad

0
138
views

Za Goraždevčane 13. avgust 2003. godine nije običan letnji dan. Od ovog datuma nose breme sećanja na ubistva devetnaestogodišnjeg Ivana Jovovića i dvanaestogodišnjeg Panteliju Dakića. Povređeni su i – Đorđe Ugrenović (20), Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Bogdan Bukumirić (14). Izvršioci ni posle šesnaest godina nisu otkriveni, a istraga je zatvorena. Ocene su da međunarodna zajednica još jednom nije uspela da zaštiti Srbe na Kosovu. Goraždevac je i kasnije bio na meti napada.

“Mnoga su deca otišla na reku Bistricu da se okupaju, da traže hlad…” – jedno je od svedočenja meštanina Ranka Zdravkovića o avgustu 2003.

“Dan je naizgled bio kao i svaki drugi. Sunčan. Za nas je ta improvizovana plaža bila celo naše leto, sva radost dece u Goraždevcu ” – Jelena Jovović, rođaka ubijenog Ivana Jovovića.

Rafali su, međutim, poremetili zvuk dečje graje na obali reke, ali i živote Goraždevčana.

“Odmah smo znali da jeste nešto, ali bilo je puno dece. Znate kako, uvek se možda dešava nekom drugom to, a upravo se toga dana desilo nama” – ovim rečima je majka ubijenog Pantelije, Gordana Dakić, govorila o prvim trenucima nakon rafala u Goraždevcu.

Četvoro teško povređenih. Ivan Jovović je preminuo na licu mesta, Panteliju otac vodi do pećke bolnice, Bogdana Bukumirića odvozi Milovan Pavlović. Pamti kako mu je prst upao u rupu od metka na telu ovog dečaka.

“Davao je znake života, disao je, ali duboko,” svedočio je Pantelijin otac, Milisav Dakić.

Od dvojice dečaka preživeo je Bukumirić, koji je kasnije prebačen na VMA u Beogradu.

Kasnije je Pavlović svedočio da su tokom odlaska povređenih do pećke bolnice bili napdanuti. Isto se dogodilo i tokom odlaska do bolnice u Kosovskoj Mitrovici, odakle su usledile slike uplašenih, ranjenih Goraždevčana koji stižu u mitrovičku bolnicu. U javnosti se pamti i slika Bogdana Bukumirića na aparatima beogradske VMA i njegovog obraćanja košarkašu Vladetu Divcu, posle buđenja iz kome.

“Na početku misliš ma nije to istina… sad će da naiđe odnekud, doći će odnekud, vreme prolazi… Jednostavno gledaš to, a život ti ne da da se pomiriš sa tim…” – Milisav Dakić.

Na televizijskim kanalima, potom, sahrana dvojice dečaka. Nepregledna kolona crnine, roditelji i rođaci koji plaču. Poruke političara da će učiniti sve da se pronađu vinovnici ubistava i pucnjave, ali i da položaj Srba u ovom metohijskom mestu bude bolji. Ista obećanja data su još petnaest puta.

Ipak, do danas nema informacije ko su počinioci. Istraga je zatvorena.

“Apelujem na obične ljude da odmah prestanu sa ovim varvarstvom” – bila je poruka Harija Holkerija nekadašnjeg administratora UN-a.

Nedavno ubistvo dvoje tinejdžera, kosovskih Srba, trebalo bi da posluži kao podsticaj za promociju pomirenja – poruka vršioca dužnosti Čarsla Brejšoa na sahrani u Goraždevcu.

Goraždevac je nastavio da broji napade.

Jula 2015. u centru sela pucano je iz vatrenog oružja, nepoznate osobe polile su benzinom i pokušale da zapale spomenik žrtvama NATO bombardovanja, kao i deci stradaloj 2003.

Krajem 2015. zabeležen je novi napad. Pucano je pancirnim mecima na kuće u selu, zapaljen je automobil, a rasturen je i spomenik žrtvama NATO bombardovanja.

Pljačke stoke i ispisivanje grafita “UĆK” takođe su zabeležni na spisak incidenata u Goraždevcu.

Ni tada nisu pronađeni počinioci.

Godinu dana kasnije na obnovljeni spomenik, a na godišnjicu ubistva Goraždevčana na obali Bistrice, cveće polaže kosovski predsednik, Hašim Tači.

Cveće je “vratila” majka ubijenog Ivana Jovovića:

“On bolje da je došao i da mi pokaže ubicu, kao roditelj – evo, ovaj vam je ubio dete. I da se njemu sudi i da se postigne neka pravda.”

Porodice nisu prihvatile ni najnoviju inicijativu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i opštine Peć da postave spomen ploču na obali Bistrice. Ogorčene su posle gotovo dve decenije čekanja da se izvršioci pronađu. Danas će na to podsetiti na grobovima svojih najmilijih.

“Žalosno je što se ovaj dan iskorišćava za promociju politike… Svake godine dođu, obećavaju na njihovim grobovima šta će da urade. I ništa. Svake godine. Od kad se obustavila istraga, da li su poslali neku poruku? Da li su poslali neko pismo porodici? Da li su se obratili onima koji su bili zaduženi za tu istragu? Nijednom. Nijednom. Gde su im ti dokazi? Sramota.”

U tekstu su korišćeni citati iz medija i filma RTK2.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here