Neprofitni mediji bolji, ali i dalje problematični

0
57
views

Neprofitni mediji na Kosovu često “od drveta ne vide slona”, odnosno uspevaju da postignu dobru i efikasnu pokrivenost u nekim temama, a ništa ili vrlo malo o drugim značajnim pitanjima, ne pružajući na taj način redovno i sveobuhvatno izveštavanje o događajima i političkim dešavanjima na Kosovu.

Piše: Una Hajdari

Neprofitni mediji ili mediji čiji su osnivači nevladine organizacije smatraju se retkim primerima profesionalnog, kritičnog i hrabrog novinarstva u zemlji čijoj medijskoj sceni ozbiljno nedostaju kritički glasovi. Nakon sukoba tokom devedesetih godina, bili su “osvežavajuća alternativa” lokalnim i javno finansiranim, a i privatnim medijima koji nisu mogli (ili hteli) da otvoreno kritikuju lokalne političare, međunarodnu zajednicu i sve ostale koji su tada – i sve do sada – uključeni u izgradnju izuzetno krhkog političkog sistema na Kosovu.

Činjenica da su godinama bili neosporavani od bilo koga zbog svog statusa kao “jedini pravi novinari” je dovela do situacije da sada nisu u mogućnosti da se razvijaju i šire svoj rad. To ume da znači da često “od drveta ne vide slona”, odnosno uspevaju da postignu dobru i efikasnu pokrivenost u nekim temama, a ništa ili vrlo malo o drugim značajnim pitanjima, ne pružajući na taj način redovno i sveobuhvatno izveštavanje o događajima i političkim dešavanjima.

Često su finansirani direktnim grantovima koji se fokusiraju na određenu temu ili polje, pa je i njihovo izveštavanje ograničeno na ispunjavanje specifičnih zahteva granta, i ne više od toga. To ume da znači da često pružaju ogromnu dubinu i pokrivenost po nekim temama, a ništa ili vrlo malo o nekim drugim temama i svakako ne pružaju sveobuhvatno izveštavanje o događajima i političkim dešavanjima.

Za mnoge novinare koji rade na javnim ili u privatnim medijima, kolege u neprofitnim medijima su “preplaćene” i često ne prepoznaju svoje greške – pogotovo greške koje doprinose nastavku statusa kvo na Kosovu.

“Pisala sam priču o biznismenu koji je bio umešan u kriminalne organizacije na Kosovu. Mislila sam da bi to upravo bila ta priča koju mi želimo – mi smo dobili grant za istraživanje organizovanog kriminala i upravo se ova priča uklapala u cilj projekta. Radilo se o biznismenu sa snažnim vezama sa mnogim političarima, čak i sa tadašnjom predsednicom Atifetom Jahjagom”, kaže naša sagovornica, koja je odabrala da ostane anonimna zbog ljudi koji su uključeni u priču koju je podelila sa nama.

“Opisala sam celu istragu. Mislila sam da je to posebno interesantno, jer je dotičnog biznismena, Hakija Turkaja, upravo u to vreme pomilovala predsednica. Međutim, objavljivanje priče bilo je odgođeno i to ne zbog sadržaja, jer nisu tražili od mene da bilo šta menjam ili da dalje istražujem stvari. Prošlo je neko vreme i priča više nikad nije bila objavljena jer su se pred mene nametnule nove obaveze”, nastavlja ona.

“Ono što sam kasnije saznala je da je odlaganje moje priče povezano sa činjenicom da je moj tadašnji glavni i odgovorni urednik bio blizak prijatelj sa savetnicom predsednice u to vreme, Garentinom Kraja. Savetnica je htela da se priča ne objavi kako bi bio ‘očuvan dobar imidž’ Jahjage – koja je, uz sve mane, bila jedan od ‘boljih’ političara. Na račun sakrivanja očigledne istine, nisu hteli da moja priča skrene pažnju na ilegalni potez “dobre predsednice.”

“Ja sam na kraju dala otkaz i krenula da radim za privatni medij, iako su mi svi govorili da je tamo gore. Iskreno da vam kažem bilo je cenzure i u jednom i u drugom mediju. Razlike među njima odnosile su se na specifične teme, koje su u jednom mediju bile u fokusu, a u drugom se zataškivale”, zaključuje naša sagovornica.

Još jedna kritika koja se upućuje neprofitnim medijima jeste to da ih se često upoređuju sa think tank-ovima i civilnim društvom – dakle kod njih se često ne primećuje “medijski karakter” njihovog delovanja, niti njihovog fokusa. Razlog je taj što su poput većine nevladinih organizacija, često involvirani u projekte sa fokusom na monitoring, istraživanje i analizu, ne uspevajući da ovo istovremeno pretvore u “novinarski sadržaj”.

“Ja sam se zaposlio u mom mediju kao novinar. Zbog dobrog poznavanja engleskog jezika – iako moj medij ne objavljuje na engleskom – bio sam zadužen za praćenje suđenja koja se održavaju pri misiji Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu. Prvo mi je to bilo jako zanimljivo. Onda sam shvatio da sam ja zapravo tu da radim kao ‘nadgledač’, a ne kao novinar. Nisu mi davali previše prostora da radim intervjue, nego su hteli da pišem izveštaje sa suđenja. Čak sam nekad morao da pišem i izveštaj za donatore”, kaže naš sugovornik, koji je zaposlen u jednom neprofitnom NGO-mediju.

“Nije da je to u suštini bilo loše – ali u jednom trenutku je medij za koji radim imao više monitora nego novinara. Niko nije imao vremena da se bavi sa drugim pričama sa strane, sa istraživanjima. Izgovor je bio: ‘Ovo je bitnije, mi nudimo najbolje pokrivanje jako bitnih suđenja’.”

Čak i kada se ovi mediji fokusiraju na značajnije teme, zbog specifičnih okolnosti koje nameće “projektni pristup” ovo se odradi na površan način i radi “ispunjavanja obaveza prema donatoru”.

“Bili smo zaduženi da pratimo i izveštavamo o lokalnim izborima na severu Kosova. Za projekat je bilo prijavljeno oko dvadesetak ljudi koji su trebali em da nadgledaju ‘nepravilnosti’, em da pišu novinarske tekstove,” kaže naš sugovornik koji radi za jedan neprofitni medij za koji se smatra da nudi “najbolje” izveštavanje o srpskim sredinama na Kosovu – područja koje se slabo pokrivaju od strane većine “prištinskih medija” zbog nedostatka novinara koji govore srpski, a i zbog i dalje postojećih međuetničkih tenzija na Kosovu.

“Na dan izbora, rečeno nam je da ćemo samo ja i koleginica ići, iako to nije bio inicijalni plan. Drugi novinari su službeno trebali da budu sa nama, ali su ostali u Prištini da bi se bavili drugim projektima i pričama, a donatoru smo prijavili da su svi bili tu. Od ranog jutra, ja i koleginica smo trčali sa jednog mesta na drugo, jedva stigavši da bar jednom odemo na sva biračka mesta a kamoli da ponudimo dobro pokriće za situaciju i stignemo da napišemo po koju priču. Nama je rečeno da ‘svi to tako rade’ i da nema šta da se bunimo.”

“Na kraju se opet smatramo boljim od drugih, jer za razliku od njih bar pokrivamo srpsku zajednicu,” zaključuje ovaj naš sugovornik.

Uprkos nedostacima ali nepravilnostima, naši sugovornici su nam kazali da ne bi želeli da rade u drugim medijima – osim prvo navedene koleginice. Prema njima, u neprofitnim medijima su plate bolje, uslovi rada zadovoljavajući, urednici su posvećeniji a i rad je ipak kvalitetniji nego u drugim medijima na Kosovu.


Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta “Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije”, podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore. 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here