Connect with us

Aktuelno

Biljana i Verica iz Gračanice bez svog krova nad glavom i novca za lekove

Avatar

Published

on

Biljana i Verica

Jesmo li imuni na siromaštvo, osim kad je apsolutno? Kako preživljavaju obični ljudi u vreme pandemije koronavirusa? Da li brinu samo o zdravlju ili još nečemu? Koliko su institucije agilne u tome da pomognu onima koji su socijalno ugroženi? Koliko sistem štiti obične ljude? Može li dvočlana porodica da živi od jedne plate kada troškovi života prelaze iznos te iste plate? Priča Biljane Stojkoski i njene sedamnaestogodišnje kćerke Verice Stefanović je ništa drugo nego odgovor na sva ova pitanja. One od 2011. godine od kad su se vratile na Kosovo, a posle izbeglištva iz Prištine, žele da ostanu na Kosovu. Od plate koju Biljana zarađuje kao higijeničarka ne uspeva da isplati sve dažbine i sebi i svojoj ćerki obezbedi osnovne životne uslove i potrepštine. Boluje od astme, a od početka pandemije zdravlje joj se pogoršava, jer ne može sebi da priušti lekove koje bi trebalo redovno da pije. Zbog nedostatka kiseonika, po njenom svedočenju, događa se i da izgubi svest, pa je tako nedavno zadobila opekotine kada se, pokušavajući da zadrži ravnotežu, uhvatila za vrelu ringlu šporeta.

Biljana i Verica

Od opštine Gračanica, kažu, nedavno su dobile drva za ogrev, a od Ministarstva za zajednice i povratak svakodnevne najave da će ih „sutra“ posetiti. To „sutra“, kako tvrde, još nisu dočekale. Do objavljivanja ovog teksta, od opštine Gračanica i Ministarstva za zajednice i povratak nismo dobili odgovore.

Posetili smo ih. U prostoriji stana u kojem smo razgovarali Biljana provodi najveći deo dana. Ali pri samom ulasku u ovu sobu osetićete težak miris dima iz šporeta kojim se greju na drva. Niski zidovi prekriveni su tamnom bojom čađi. I za osobu koja nema zdravstvenih problema boravak i disanje u ovoj prostoriji su teški.

Biljana svoju životnu priču počinje u Prištini odakle je rodom. Nakon rata, izbegla je za Niš, da bi 2011. bila vraćena na posao higijeničarke u KBC Priština, te je put ponovo doveo na Kosovo.

Za ovih deset godina ono što se menjalo u njenom životu bili su stanodavci, ali i njeno zdravlje, nažalost ne na bolje. Zbog problema sa astmom Biljana otežano govori, te je njena ćerka Verica većinom objašnjavala situaciju u kojoj se trenutno nalaze.

Godinama se Biljana i Verica sele iz stana u stan.

„Živeli smo ranije i u Lapljem selu, ali je tamo kirija bila skupa, oko 120 evra. Mama je tad radila dva posla kako bismo mogle da plaćamo. Posle toga se našla neka kuća koju je trebalo da čuvamo, međutim, u toj kući nije imalo nikakvih uslova za život, nije imalo ni kupatila, ni česma, niti bilo šta. Zimi smo se kupale u loncu, a leti iza kuće pokrijemo sve, pa se tu kupamo. Stvarno su bili jako strašni uslovi“, kaže ona.

Morale su i tu kuću da napuste posle nekog vremena.

„Nismo imale mnogo vremena da tražimo, našle smo neki stančić, sobica sa kuhinjicom i kupatilo gde si mogao da dotakneš zidove kako se okreneš, toliko je bilo usko i to je bilo 110 evra. Ona stvarno nije imala odakle da plaća, tu smo živeli par meseci i onda smo našli kuću za 80 evra, ali to je bila letnja kuhinja koja je preuređena u kućicu, i tu se isto pojavljivala vlaga, duvalo je sa svih strana, to nije moglo ni da se ugreje, bilo je teško za život. Gazdama je stiglo rešenje o rušenju, pa smo i odatle morale da se iselimo. Našle smo još jednu kuću, i tu se pojavila vlaga, njoj to sve smeta zbog gušenja, i odatle smo morali da se iselimo, sad smo došli ovde. Vidite i sami kakav je šporet. Sat vremena nam treba dok se samo podloži, a tek da se zagreje prostorija… Uz to i u drugoj sobi se pojavila vlaga. Moguće da joj se i od toga sve više pogoršava gušenje“, objasnila je.

Od početka pandemije na Kosovu Biljana ne može sebi da priušti lekove koje je do tada uzimala na recept u Nišu ili drugim gradovima u centralnoj Srbiji.

„Kad ima koga da pošalje ili kad mi odemo uzimamo na recept, ali to je stvarno retko, jedna pumpica ovde košta preko 3000 dinara i to je stvarno skupo, jer kada uzima na recept u Nišu ili Beogradu na primer oko 1000 dinara na recept“, naglašava Verica.

Biljana je 2018. godine podigla kredit kako bi Vericu opremila za školu, i još uvek ga otplaćuje.

„Ona je morala da podigne kredit da bi mene opremila za školu. Već dve godine se njoj skida po 10-11 hiljada od prvog dela plate. Prvi deo joj je 15-1600 i onda se njoj skine rata i nama ostanu još 4-5000. I onda ona nema bukvalno ništa od toga da plati. Da li će da plati neki deo dažbina, kiriju ili će da ostavi nama nešto da jedemo u kući? I onda tako ostanemo u dugovima i od 15. do 20, kako kad primi platu, mora da da za kiriju i da plati komunalije i nama ne ostane ništa. Na kraju meseca, iskreno vam kažem, uvek se uzajmljujemo kako bi imale šta da jedemo“, objašnjava Verica.

Dodaje da zbog toga nisu uspele da plate kiriju i da im se zato dug nagomilovao.

„Treba nekad da se razume da je ona samohrana majka i da sam i ja pokušavala da radim i da sam radila, i da je ona pored posla i  išla po kućama da čisti da bi uzela koji dinar, čuvala je čak i jednu baku za 10 evra. Nije imala odakle da plaća troškove, stvarno nemamo dovoljno prihoda da sve pokrijemo u toku jednog meseca, za jedan normalan život“.

Biljana i Verica

Da vas pita neko šta vama treba, šta biste odgovorile?

Biljana i Verica na ovo pitanje imaju identičan odgovor. Ni novac, ni pomoć, niti da ih neko izdržava, već:

„Krov nad glavom, da se ne seljakamo, da idemo od stana do stana, da ona stalno menja škole i da je profesori pitaju – a gde sad živiš?“.

Zato su se, kažu, više puta obraćale za pomoć lokalnoj samoupravi, ali bezuspešno.

„Svake godine smo mi išle u opštinu Gračanica da se obratimo za pomoć, bilo kakvu jednokratnu, bilo šta. Pitale smo i za stan, što nam je stvarno potrebno. Išli smo tamo, ali to je sve ’pišite zahtev’, mi napišemo zahtev, ’javićemo vam se’ i na tome ostane. Mi kao da uopšte ne postojimo za njih. Jednom su izašli na teren kod nas zbog jednokratne pomoći, da vide gde živimo i videli su da živimo u dobroj kući, ali to nije naše, plaćale smo kiriju. Vi sad vidite ovo ovde, to je dobro izgrađeno, ali to nije naše, plaćamo kiriju. Nisam nezahvalna, krov je krov, ali ovo nije naše i plaćamo kiriju, ja ne mogu da kažem ovo je moja kuća, ja ću ovde da ostanem. Rekli su ‘javićemo se, i to je bilo to, nikad se nisu javili“, objasnila je Verica.

Dodaje i da je razlog za odbijanje bilo to što ona ne može da izvadi kosovska lična dokumenta.

„Svake godine kad se dele stanovi mi idemo tamo i konkurišemo, ali oni meni uvek kažu da su problem moji papiri. Ja nemam nijedan kosovski papir, imam srpski izvod iz matične knjige rođenih i oni meni prave problem oko toga. Znači, ne žele da nam pomognu i da nam se dodeli bilo kakav stan, garsonjera, bilo šta, zato što ja nemam kosovska dokumenta“, ističe.

„Niste jedini“

Navodi da su joj tražili „bilo kakav očev kosovski papir“, ali da njen otac nema nikakve veze sa Kosovom.

„Uvek nas odbijaju zbog toga, bilo kakvu pomoć da tražimo oni nas odbijaju zbog toga“, kaže Verica.

Rođena je u Nišu i nosi očevo prezime, ali živi sa majkom, koja je izdržava. Njeni roditelji nisu bili ni venčani, i kaže da od njega ne dobijja ni alimentaciju:

„Jedino što imam od njega jeste njegovo prezime“.

„Oni za to nemaju razumevanja i kad smo im rekli za to oni su nam uzvratili ’postoje još mnoge majke koje tako čekaju i deset godina na oca da potpiše, imamo mi još mnogo slučajeva, niste jedini’“.

S druge strane, kaže da na očevu pomoć ne može da računa:

„Od oca ne mogu da tražim pomoć, ono što čujem o njemu je da ni on nema za sebe tako da meni je jasno, nismo imale neki krasan život sa njim, ali ne mogu da tražim od nekog ko nema, jer znam kako je kad se nema. Ne mogu da tražim nešto nemoguće, kao što oni od mene traže papire na primer“.

„Od opštine Gračanica sad smo dobile drva, nismo nezahvalne, hvala im na tome svakako“, istakla je.

Njih dva dodaju da trenutno najviše nade ulažu u Ministarstvo za zajednice i povratak, ali  iako su se do sada najavljivali da će ih posetiti, to se još uvek nije desilo.

„Kontaktirali su nas iz Ministarstva za zajednice i povratak pre nekoliko dana i rekli doći će ili danas ili sutra tog dana. Čekale smo ih i nisu došli. Javili su nam da ne mogu da dođu da im je iskrslo nešto i da će doći sutra. Čekale smo sutra, nisu došli. Pričala sam sa jednom novinarkom i ona je rekla da je kontaktirala ministarstvo i da su joj rekli da će da dođu juče (4. decembar). U Ministarstvo za zajednice i povratak se najviše uzdamo i u njih se najviše nadamo“, objašnjava Verica.

Čekajući na odgovor institucija, naglašavaju da im se dosta ljudi javilo i ponudilo pomoć. Biljani su nabavljeni lekovi, ljudi su im donosili novac, hranu, odeću…

Biljana i Verica

„Ostanak i opstanak“

Neretki su pozivi Srbima na Kosovu da ostanu i opstanu na svojim ognjištima, ovo je i poznata proklamovana krilatica i cilj političkog delovanja srpskih zvaničnika u Beogradu, ali i na Kosovu. Šta to znači za Biljanu Stojkoski, i njenu 17-godišnju ćerku, koje su se vratile i žele da ostanu i opstanu, ali sebi to ne mogu da priušte?

„’Nemojte da se selite’, a kako, kad ja nemam svoj krov nad glavom kad ja sa mojom platom moram nju da izdržavam, mene, kiriju, struju… kako? I kako ja da ostanem?“, pita Biljana.

Tekst je nastao u okviru projekta „Fact-check it out“ koji realizuje Crno beli svet (CBS). Ovaj grant je podržan od strane ‘Programa civilnog društva za Albaniju i Kosovo‘ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Norveške i upravlja Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF) u partnerstvu sa Partneri Albanija za promene i razvoj (PA). 

Sadržaj i iznesene preporuke ne predstavljaju zvaničan stav Ministarstva spoljnih poslova Norveške niti Kosovske fondacije za civilno društvo (KCSF).

1 Comment

1 Comment

  1. Avatar

    Александра

    December 30, 2020 at 11:11 pm

    Да ли постоји могућност уплате новчаних средстава за ову породицу из иностранства ?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Preporučeno