Da kucnem u drvo, hvala Bogu nisam sujeverna osoba

Foto: Crno Beli Svet

Pokupiti novčić ili ne, večito se pitam kad god na ulici primetim kovanicu. Ne znam više ni ko mi je to rekao, ni kad, ali po nekom verovanju pronalazak novčića na ulici donosi sreću i treba ga pokupiti, i to sam činila godinama.

Ipak, kako više nisam dete, pomalo me je nekako stid da se zaustavim nasred ulice sagnem i pokupim kovanicu od dinar ili pet, a da svi ljudi okolo to mogu da primete. Iako verujem da ljudi zapravo to i ne registruju, ceo svet ne stane i svi upiru prstom u mene i pitaju se „šta li ova budala izigrava?“, uvek bijem hamletovsku bitku. Uglavnom se sagnem po svoju sreću, ali u nekim trenucima mi je previše neprijatno i samo nastavim dalje. Ova mentalna borba traje jedva tri sekunde, ali zato svaki put kada produžim dalje, minimum još pola sata razmišljam o tome da je ipak to trebalo da uradim.

Ne poznajem osobu koja bi na pitanje da li si sujeveran/na odgovorila potvrdno, ali isto tako, ne poznajem osobu koja ne praktikuje barem jedno sujeverje, ako ništa drugo da ne završi izlaganje o tome kako joj je dobro u životu rečima „da kucnem u drvo“ i zaista kucne, odozdo na gore, nikako suprotno.

Još od momenta začeća toliko smo bili izloženi sujeverju da je nesvesno postalo i deo nas kao navika, nešto što automatski radimo bez razmišljanja, da bi kasnije i sami učestvovali u širenju i prenošenju na nove generacije.  Čast izuzecima!

Naša prva iskustva sa sujeverjem počinju zapravo i pre nego što nas rođaci, komšije i prijatelji naših roditelja po prvi put zapljunu protiv uroka po rođenju – „pu pu kako si ružan-na“.

Našim majkama je tako bilo savetovano da se ne šišaju tokom trudnoće – „da ne bude kratak pupčanik“, i nikako da ne preskaču kabl od usisivača da se „bebi ne obmota vrpca oko vrata“.

Kako bi dete bilo „lepše“, govorili su im da ne treba na početku trudnoće da obznanjuju svoje „drugo stanje“.

Ako kojim slučajem imate neki beleg na telu, priča kaže da vam je majka tokom trudnoće nešto ukrala. Ako ništa drugo, ubrala je voćku iz tuđeg voćnjaka a da nije pitala, prvo mesto na telu koje je nakon toga dotakla, tu je vama ostao beleg.

Ako je beba plakala, a nije bila bolesna, to je moglo da bude samo jedno – „neko je urekao“. Ipak i za to ima leka – „uzmeš so vrtiš tri puta oko bebine glave i baciš na vrelu ringlu uz reči ’kako pucala ova so tako pucale urokljive oči’“.

Ne daj Bože da se sretnu dve bebe koje još uvek nisu progovorile i da se dotaknu, inače „neće dugo da progovore“.

Kako beba ne bi „sanjala ružno“ ispod dušeka stavi makaze.

Ako zaboraviš bebine stvari kod nekog u kući, znači da će u tu kuću „uskoro da dođe prinova“.

Ako i pored svog truda i dalje imate žute zube, znajte da osoba koja je prva videla vaš prvi zubić nije vam kupila nakon toga neki beli odevni predmet.

Dete ne valja da dubi na glavi kao ni da se „podviruje“ (to je ono kad se sagnete i kroz noge naopačke gledate) da se ne bi razbolelo. Ne valja da ga dotakne metla inače „neće da poraste“. Isto tako ne valja ni da ga drugi preskaču, da ne „ostane malo“.

Ako ne želiš jedinice u školi, treba da učiš, ali pre svega da izbegavaš da prolaziš kroz „ukrštene bandere“.

Ne mogu da se setim da sam ikada otišla na test ili pismeni, kasnije na ispite, a da majka za mnom nije bacila vodu.

Nije dobro da se seku nokti na nogama i rukama istovremeno da ti se ne bi desile „lepe i ružne stvari istovremeno“. Ne treba bacati troške iz kuće uveče da ne bi „terao berićet“ iz iste.

Kada po prvi put uđeš u nečiji stan, kuću pomisli želju. Kada neko otvori restoran, kafić, prodavnicu na otvaranju baci novac za sreću i uspeh.

Kada neki predmet ne možeš da pronađeš „ukrsti dve viljuške“.

„Ne tresi uveče stolnjak da ne bi bila svađa u kući“.

Ako ti neko pokloni noževe ili makaze moraš i ti njemu da daš neki dar „da ti se ne bi nešto loše desilo“.

„Ne valja na sebi nešto da ušivaš jer se to inače radi na mrtvacima“. Ako ti je otpalo dugme ne smeš da ušivaš dok je taj deo garderobe na tebi, „ako baš moraš staviš parče konca u usta i ušij ga“.

Isto tako „ne valja da se meriš metrom“.

Ne valja da jedeš u krevetu, „slutiš da budeš na postelji“.

Ako ne želiš svađu, „nikako nemoj da se pozdravljaš sa nekim preko praga“.

Upaljač ne poklanjaj nikada, posvađaćeš se sa tom osobom. Sat dečku/devojci takođe – „ističe vam vreme“.

Ako jedeš nešto, ili jedi do kraja, ili stani na pola, poslednji zalogaj nikako ne ostavljaj u tanjiru, veruje se da ga ostavljaš „dušmanima“. Poslednje parče hleba takođe – „drugom ostavljaš sreću“.

Legla je plata, ostavi da prenoći, pa sutra počni da trošiš kako bi „potrajala“.

Nemoj da „zvizdiš“ u kući, prizivaš miševe.

Ne želiš da ti na svadbi pada kiša? Onda prestani da „oblizuješ“ šerpu.

I mnogo, mnogo toga još….

Kad god bi me neko pitao da li sam sujeverna, iz topa bih rekla „ma ne, to su bapske priče“.

Kao neko ko samo skuplja srećne novčiće po ulici, traži da joj se prosipa voda kad je nešto „bitno“, zamišlja želju uvek kad uđe u nečiju kuću po prvi put, ukršta viljuške kada nešto zagubi, hvata se za kosu kada vidi mrtvu životinju… imam puno pravo da tvrdim da nisam sujeverna osoba, da kucnem u drvo ima i gorih.

Leave a Reply

Your email address will not be published.