Četiri skupštinske tačke o “genocidu” i fotografija: Kako se ne grade poverenje i pomirenje

0
144
views

Da li je posle dve decenije pomirenje moguće, bez istine za žrtve na obe strane i iskrene namere političkih elita da se pomirenje i dogodi? Kakva je odgovornost medija u celom procesu? Da li su tenzije zarad političkih poena bezopasne? Koliko građani smeju da veruju svojim političkim predstavnicima? Čije interese oni zapravo zastupaju? Koliko istinski brinu o žrtvama rata? Pitanja su koja su se nametnula posle poslednjih dešavanja u kosovskoj skupštini.

Genocid” na četiri načina: Rezolucija, tribunal, muzej i dan

Mediji su tokom prošle nedelje izvestili o usvojenoj Rezoluciji o “genocidu, zločinu protiv čovečnosti i ratnih zločina bivšeg režima srpske države počinjenih na Kosovu”. Ovo, međutim, nije bila jedina tačka dnevnog reda sednice kosovske skupštine održane 16. maja.

Na dnevnom redu bile su i tačke – formiranje “državne komisije” za osnivanje Tribunala za “srpski genocid na Kosovu”, odluka o izgradnji “Muzeja genocida”, “određivanje Dana genocida”.

Ono što se nije našlo na dnevnom redu, ali jeste bilo u fokusu medija je fotografija eksplicitnog sadržaja koju je pred poslanike i kamere pokazala poslanica Demokratske partije Kosova, Fljora Brovina.

Kosovska poslanica tvrdila je da se radilo o fotografiji na kojoj pripadnici srpskih snaga seksualno zlostavljaju Albanku. Demantij je ubrzo stigao. Kosovski mediji preneli su, posle fotografije potpuno vidljivog eksplicitnog sadržakja, da se radilo o sceni iz filma za odrasle iz Iraka, koju je Brovina javnosti iznosila uz tvrdnje o sceni zlostavljanja i 2012.

Javnost bi trebalo podsetiti i na to da se sve događa u jeku navoda da bi Beograd i Priština trebalo da postignu sporazum i pomirenje, namerama kosovskog predsednika, Hašima Tačija, iz čije je stranke poslanica Brovina, da formira Komisiju za istinu i pomirenje, radu Specijalnog suda za Kosovo na optužnicama za članove takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.

Brovina se izvinila, ali termin “genocid” u više skupštinskih tačaka, u kombinaciji sa fotografijom eksplicitnog sadržaja – za koju se u prvom trenutku nije znalo odakle konkretno potiče – i posle brojnih reakcija, ostavili su za sobom gorak ukus i niz novih pitanja.

Jedno od njih – zašto baš sada, i to posle 20 godina, kosovske institucije pokreću inicijativu za formiranje tribunala za navodni “genocid”?

“Ne znam tačan odgovor na ovo pitanje. Prvo sam pomislio da je to zato što je 20 godina od ratnih događaja… Može da se radi o nekom pritisku usled političke situacije gde je dijalog trenutno prekinut,” kazao je u emisiji Slobodno srpski, prvi čovek Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, Bekim Bljakaj.

Nijedan sud nije presudio da se navodni genocid dogodio

Govoreći o rezoluciji, ističe da skupština nije organ koji bi trebalo da zaključi da li se radi o genocidu, ili ne:

“To bi trebalo da urade sudovi. Zapravo, mislim da je ovo više za unutrašnju upotrebu, za političke svrhe, jer takva rezolucija defakto neće pomoći žrtvama da postignu pravdu, istinu, reparaciju. To je mrtvo slovo na papiru, jer nema načina da od toga može da se pokrene bilo šta što će pomoći žrtvama ratnog zločina.”

Bljakaj je podsetio i da su sudski procesi za ratne zločine nad Albancima vođeni pred Tribunalom u Hagu, mešovitim većima kosovskih sudova, Specijalnim tužilaštvom u Beogradu i da ni u jednom od ovih predmeta, ni u optužnicama – niko nije optužen za genocid.

“Kosovska skupština ima pravo da donosi rezolucije, međutim, sam naziv te rezolucije potpuno je pogrešan, zato što su unapred presudili da li se radilo o genocidu, ratnom zločinu…” – kaže za CBS novinarka Violeta Oroši.

Ističe da o tome odlučuju sudovi i da još uvek niko na Kosovu nije optužen za genocid:

Termin “genocid” koriste i najviši kosovski zvaničnici, kao i kosovski mediji.

“Dakle, tu je razlika i mislim da je to veoma nestručno urađeno. Ne mislim da ne treba da se osude zločini, ili da ne treba da se osudi državni aparat koji je u to vreme delovao na Kosovu i ono što je napravio. Međutim, postoji prava adresa onog ko se time bavi. Ne mogu poslanici da sakupljaju materijal, to rade sudije.”

Tribunal iz kosovske skupštine – neostvarivo

Identičan stav Bljakaj i Oroši imaju i po pitanju namere o osnivanju tribunala.

Oboje ističu da međunarodni tribunal mogu da formiraju Ujedinjene nacije i da je za formiranje takvog suda potrebna podrška međunarodne zajednice.

“Može da se naziva kako god hoće, ali je pitanje da li će posle 20 godina imati podršku međunarodne zajenice, ili međunarodnih institucija kao što su Ujedinjene nacije ili na nivou Evrope. Mislim da su organizacije koje se bave ratnim zločinima već poslale poruku – da je to veoma teško ostvarivo,” kaže Oroši.

“Radi se o problemu kosovskih vlada i kosovskih vlasti. Nisu pronašli model kako da pošalju poruku javnosti da rade nešto po pitanju ratnih zločina. Nisu imali vremena, morali su naravno da razmišljaju kako da ostanu na vlasti. Tenzije i retorika koju koriste političari uopšte nije benigna. Ona je vrlo opasna. Plašim se da obični ljudi koji ponekad naivno reuguju i ovog puta ne upadnu u tu zamku. Meni su jasni pojedini mediji, aktivisti, ljudi koji hoće da proguraju na mala vrata određene politike, ideje ili interese nekih drugih. Bilo bi mi žao da se sutra nešto dogodi i da ljudi zbog emocija koje su godinama potiskivane ustvari sada to na neki način iznesu, što bi moglo da nanese užasnu štetu svemu onome što se postiglo na Kosovu, a ustvari se vrlo malo postiglo,” navela je Oroši.

“Besmisleno je tražiti da se osnuje neki međunarodni tribunal u trenutku kada je postojeći Tribunal zatvorio svoja vrata… Verujem da su inicijatori ovakve ideje svesni da je nemoguće da se osnuje još jedan mehanizam, međunarodni tribunal, koji će procesuirati ratni zločin,” kaže Bljakaj.

Fotografija kao “dokaz”: Najveća šteta naneta žrtvama

On u komentaru na fotografiju koju je poslanica Brovina pokazala javnosti, kaže da se radi o slučaju “bez presedana”, a da posebnu težinu nosi to što je Brovina poslanica.

“Ukoliko je gospođa Brovina bila ubeđena da je to dokaz jednog strašnog zločina, onda zašto nije prijavila taj slučaj tužilaštvu, ili policiji? Zašto nije podnela krivičnu prijavu za to?” – upitao je Bljakaju.

“Tužilaštvo bi trebalo da vidi zbog čega to nije prijavila nadležnim organima ranije,” kazao je dalje, dodajući da niko ne može da drži u privatnom posedu bilo kakav dokaz za zločin.

Fotografija koju je Brovina pokazala javnosti, a potom i njeno neverovatno brzo širenje u javnosti, a zatim i demantij – srpsku javnost podsetilo je na 17. Mart 2004, kada je zbog, prema kasnijim izveštajima, lažne vesti o navodnom davljenju albanskih dečaka u selu Čabra i pokrenut nezapamćen talas nasilja nad Srbima.

Bljakaj ne veruje u to da je kosovska poslanica fotografiju pokazala sa namerom da stvori tenzije. Ipak, priznaje da je njen postupak “mogao da utiče” na tako nešto.

“Mislim da nije bilo čoveka na Kosovu koji se nije zgrozio. Fljora Brovina mogla je nesvesno da stvori takvu atmosferu. Reakcije su bile preoštre sa svih strana. Dobra stvar u celoj to priči je to što je otkriveno da fotografija nije autentična,” ističe Bljakaj.

“Neetički, neprofesionalno sa određenom političkom namerom napravljeno, jer prosto ne mogu da verujem da jedan profesionalac kao što je Fljora Borvina može da bude prevarena. Definitivno su najveću štetu doživele žrtve. One su po drugi put silovane ustvari. To je jednostavno nedopustivo, to je igranje sa sudbinama ljudi,” kaže Violeta Oroši.

I Bljakaj i Oroši se slažu da je Brovina trebalo da podnese ostavku.

Ona podseća da slučaj Brovina nije prvi takav slučaj, da se identična situacija dogodila u američkom kongresu, ali i da su političari zbog toga odgovarali pred sudom. Ocenjuje da se radi o “velikom koraku unazad za Kosovo, civilno društvo, sve ljude koji žive na Kosovu”.

Oroši je posebno kritična bila prema medijima.

“Pali su na ispitu upravo zbog te brzine i potrebe da budu ekluzivni. Fotografija je bila vrlo jasna i, na kraju krajeva, vrlo brutalna,” navodi i ističe da ovakva situacija govori, sa jedne strane, o nedostatku kapaciteta i znanja u medijima.

“Drugi su pristali na to, zato što nisu ni razmišljali o etici, već o tome da to ide u prilog Kosovu, posebno posle negiranja zločina od strane pojedinih ljudi u srpskoj vlasti i mislili su da će tako da naprave jedan balans. To što su kasnije reagovali, to je jedina svetla tačka,” kaže.

Podseća da su pojedini mediji u nameri da demantuju Brovinu potom objavljivali i nove fotografije iz filma za odrasle iz kojeg je, kako su izvestili, potekla i ona koju je Brovina pokazala:

“U pokušaju da demantuju fotografiju, napravili su za kratko vreme dve greške.”

Da li su političari i mediji na kraju izvukli pouku?

Oroši odgovara da nije sigurna da se to dogodilo, podsećajući na to da demantiji nemaju veliki efekat u medijima, kao i na to da su Brovinin potez pravdale stranačke kolege:

“Dakle, ne postoji odgovornost za stvari koje se događaju i olako prelaženje preko traume i stresa koje su doživele ne samo žrtve, već kompletno društvo, deca koja su to videla. Mislim da smo daleko od toga da izvučemo neke pouke,” zaključila je.

“U perspektivi neće biti pomirenja ukoliko se ne suočimo sa našom prošlošću, ukoliko ne tražimo istinu i pravdu za nedela koja su se desila tokom rata. FHP godinama traži da dve važne teme budu deo dijaloga u Briselu – da se uspostavi saradnja između tužilaštava Srbije i Kosova kako bi se procesuirali što je više moguće oni koji su odgovorni za zločine tokom i posle rata na Kosovu i da pitanje rasvetljavanja sudbina nestalih osoba bude prioritet u tom dijalogu. Bez pokušaja da se rešavaju ove dve teme, ne verujem da možemo da govorimo o nekom održivom pomirenju ubuduće,” ocenio je prvi čovek FHP-a na Kosovu.

Podsećamo, ni jedna, ni druga tema, prema dosadašnjim informacijama u javnosti, nisu se našle na briselskom pregovaračkom stolu, ni tokom tehničkog, ni tokom visokopolitičkog dijaloga.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here