Imovina bez povratka

Nestabilna politička situacija, nerazvijenost ekonomije, i dalje postojeća međuetnička netrpeljivost samo su neki od razloga zašto proces povratka raseljenih lica na Kosovo do danas nije bio uspešan. Dve decenije nakon završetka sukoba, veliki broj raseljenih sa Kosova, posebno Srba i Roma, još uvek živi u raseljeništvu. Možda i najveći razlog za neuspeh u ovom polju upravo leži u poteškoćama sa kojima su se raseljeni suočavali prilikom pokušaja povratka svoje nepokretne imovine i povratka na samu imovinu.

“Kosovo će promovisati i omogućiti bezbedan i dostojanstven povratak izbeglica i interno raseljenih lica i pomoći im u vraćanju njihove imovine i ličnih stvari” – glasi član 156 (Izbeglice i interno raseljena lica) kosovskog Ustava. Strategijom Vlade Kosova o imovinskim pravima iz 2017. godine, predviđa se strateško obezbeđivanje imovinskih prava za sve, posebno priznavajući „izazove sa kojima se suočavaju žene, raseljena lica i pripadnici nevećinskih zajednica u punom uživanju svojih prava na imovinu te se predlažu posebne mere za rešavanje istih izazova.“

Iako se prava srpske zajednice na Kosovu i prava raseljenih lica posebno priznaju Ustavom, zakonima i strategijama, u praksi se često javljaju brojne prepreke pri pokušajima ostvarivanja njihovih prava. O otežanom procesu povratka imovine i povratka raseljenih lica govore brojna svedočanstva i slučajevi pojedinaca i pojedinki koji/e su se lično susreli/e sa problemima pri pokušaju da ostvare svoja imovinska prava i prava na povratak na sopstvenu imovinu.

Porodica Stolić je izbegla iz Obilića za vreme martovskog pogroma, kada im je kuća zapaljena i do danas se nisu vratili na svoj posed. Kako Novica Stolić navodi za CBS, 19 ari njihovog placa uzurpirao je komšija Albanac, koji deo tog zemljišta obrađuje, a deo koristi za deponiju. Iako je slučaj više puta prijavljivao policiji, nije došlo do pozitivnog pomaka:

“Išao sam i u katastarsku službu opštine Obilić (…), a svako prijavljivanje policiji do današnjeg dana nije imalo efekta,” kaže Stolić, dodajući da se ne nada puno da će kosovsko pravosuđe rešiti ovaj problem.

U to da će ostvariti svoja imovinska prava ne veruje ni Branislav Marković, koji je takođe raseljeno lice, a svoj stan u južnom delu Kosovske Mitrovice je bio primoran da napusti 1999. godine, po završetku bombardovanja. Marković za CBS kaže da je nakon što je sa porodicom prinudno napustio stan, u njega se protivpravno uselila K.S.

Iako je, kako kaže, posredstvom Habitata, Marković dobio presudu u svoju korist i rešenje da mu se vrate ključevi od stana, K.S. nije postupila po presudi, već je stan iznajmila trećem licu. Do danas ovaj slučaj nije rešen, a Marković se, nakon predavanja slučaja Osnovnom sudu u opštini Severna Mitrovica u maju ove godine, pita:

„Oni meni odgovaraju, treba da se čeka, još nisu počeli da rešavaju stambena pitanja nikome. Sad treba ja da čekam još dvadeset godina, a dvadeset već prošlo. Da li ću da živim još toliko?“

UNHCR je u okviru istraživanja Raseljeni sa Kosova u regionu – ponovna procena zainteresovanosti za povratak intervjuisao 1294 porodica, odnosno 4152 pojedinaca raseljenih sa Kosova koji su bili u raseljeništvu u Srbiji. Čak 85% od ukupnog broja intervjuisanih porodica izjavilo je da poseduje imovinu na Kosovu, ali je više od polovine nepokretnosti (58%) nepristupačno za same vlasnike. Većina pomenutih nepokretnosti su kuće (51%) i poljoprivredno zemljište (28%). Kada je reč o stanju u kojoj se njihova imovina nalazi, 43% je uništeno, 28% uzurpirano, 13% slobodno, 7% oštećeno i neuseljivo.

Sudski i kvazi-sudski mehanizmi mehanizmi uspostavljeni na Kosovu sa ciljem rešavanja imovinskih sporova su tokom svojih mandata obradili desetine hiljada predmeta. Prema podacima Kosovske agencije za imovinu (KAI), ukupan broj primljenih i registrovanih zahteva iznosio je 42.749. Dalje, prema poslednjem objavljenom izveštaju Kosovske agencije za upoređivanje i verifikaciju imovine (KAUVI), do 2018. godine zatvoreno je 34.687 predmeta. Međutim, uprkos zatvaranju velikog broja predmeta, mnogi imovinski sporovi do danas su ostali nerešeni ili je došlo do ponovnog uzurpiranja.

Takođe, i ovi mehanizmi koji su uspostavljeni radi olakšavanja procesa ostvarivanja imovinskih prava takođe su se suočavali sa određenim preprekama u radu. Neke od tih prepreka su: nedostatak odgovarajućih finansijskih i ljudskih resursa, neefikasna koordinacija i saradnja sa drugim institucijama, kao i neodgovarajuća primena postojećeg pravnog okvira.

 

Članak je nastao u okviru projekta “Pravo na imovinu” koji realizuje Crno beli svet a finansijski je podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Leave a Reply

Your email address will not be published.