Kako Kosovo dočekuje Evropski dan jezika?

0
221
views

Dvojezični naziv ulice sa naslovne fotografije se nalazi u severnom delu Kosovske Mitrovice i jedan je od onih koji su ostali iz nekih prošlih vremena. Odoleo je svim neprijatnim događajima koji su se na Kosovu desili, podsećjući nas da dvojezičnost nije nova tema iako se na nju iznova vraćamo. Ko danas putuje po Kosovu može primetiti da su brojni natpisi na srpskom jeziku na jugu precrtani dok na severu samo ti i postoje, izuzev zaostalih iz vremena Jugoslavije poput ovog sa fotografije.

Ima više od 5 godina kako sam vodila debatu na kojoj se, između ostalog, govorilo o upotrebi službenih jezika na Kosovu. Govorili smo o kršenju zakona o službenim jezicima, Poverenik za jezike u Vladi Kosova je ukazao na ograničenosti svojih zakonskih ovlašćenja, odnosno da ne može da reši sve probleme kršenja zakona bez volje ostalih insitucija.

Za to vreme, novinarski rad bi se mogao prikazati kroz jedan primer, a zapravo ih ima mnogo više. Tražim odgovore od institucija. Naravno, do toga je uvek teško doći. Prvi korak je pozivanje predstavnika za medije koji ne govori srpski. Ne želim da budem sitničar, bez obzira na slovo zakona, pa krećem sa razgovorom na engleskom jeziku. Nakon obećanja da će potražiti odgovore na moja pitanja od nadležnog ministarstva, taj isti predstavnik za medije nestaje i više ne mogu da ga dobijem, čak ni uz pomoć kolega Albanaca koji pokušavaju da odgovore dobiju na albanskom, a kasnije mi ih proslede.

U međuvremenu je upućen i mejl na englekom jeziku, na koji odgovora nema. Nakon razumnog perioda čekanja odlazim u Prištinu u ministarstvo čiji mi je odgovor neophodan za priču. Nakon kratkih razgovora na engleskom sa par službenika, nailazim na jednog koji govori srpski. Objašnjavam da sam zvala telefonom, te uputila pitanja na koja nisam dobila odgovor.

Kaže mi da službenici verovatno ne znaju srpski, na šta odgovaram da sam, iako imam zakonsko pravo da pitanja uputim na srpskom, kao zvaničnom jeziku, pitanja ipak poslala na engleskom. „Pa ne znaju ni engleski“, kaže mi, uz obećanje da će se potruditi da u narednim danima dobijem odgovore. Od ove situacije je prošlo 2 ili 3 godine, a tadašnji tekst je objavljen uz naznaku da su ministarstvu upućena pitanja te da nismo dobili odgovore. U ovom primeru, naravno, nije reč samo o jeziku, već i odgovornosti institucija prema javnosti, no ni to nije tema ovog teksta.

Danas smo u 2019. godini i kada moja koleginica iz CBS prelista sajtove institucija u Prištini to izgleda ovako.

“Sertifikuju se članovi KBS-a na osnovnom kursu za urban traganje i spašavanje”; “Ministar Gashi: Sport Paraglajdinga da se što pre promoviše na Kosovu”; “Zamenica ministra Vuniqi primila je na sastanku direktorku Misije USAID-a na Kosovu”; “održan je javni sastanak o nacrt zakonu o upravnim  sporovima”; “Ministar Lluka poziva privrednike iz Katara da investiraju na Kosovu”; “…prvobitno je rekao da se danas oseća poštovanim da je prisutan u ovom važnom događaju kao što je lansiranje kombinovane šeme grantova…”; “Ministar Bytyqi učestvovao je na okrugli sto na temi: Kriza na klinikama KUCK-a, kao posledica nedostatak profesora na Medicinskom fakultetu…”; “…tako da borba protiv organizovanog kriminala i korupcije može biti merljiva iu funkciji jačanja vladavine prava i postizanja punih kredencijala u proces liberalizacije viznog režima”.

Temom jezika počne i završi se gotovo svaka priča o (ne)funkcionalnosti institucija. Ukoliko uopšte stignu, odgovore na upućena pitanja institucijama na srpskom ili engleskom jeziku novinari najčešće dobijaju na albanskom. Prevodi u Skupštini prestanu kada poslanici iz srpske zajednice napuste zasedanje.

Krivični zakon Kosova na srpskom jeziku, prema istraživanju koleginice Jelene Petković, ima više od 5500 grešaka. Da ironija bude još veća srpski poslanici, koji učestvuju u radu Skupštine, ne pokazuju inicijativu da se ovo pitanje reši, već dozvoljavaju da zakoni na takvom jeziku „prođu“, dok su upravo novinari najglasniji u odbrani slova zakona.

Učenje albanskog, odnosno srpskog jezika je i dalje tabu tema, pa izreka „vrediš koliko jezika govoriš“ važi za sve druge, ali ne i za komšijski jezik na Kosovu. Uvođenje albanskog odnosno srpskog u školama ili na fakultetima je gotovo nezamislivo a, prema istraživanjima, značajan procenat mladih ljudi albanski/srpski vidi kao jezik neprijatelja.

I dalje su prevelika očekivanja da institucija Poverenika reši sve probleme na ovom polju, dok podrška drugih institucija uglavnom izostaje. Mi i dalje diskutujemo, dok građani u sudskom procesu dobijaju jedno značenje zakona na srpskom, a sasvim drugo na albanskom.

Ovaj članak je deo projekta Kreiranje dvojezičnog Kosova koji sprovodi NVO AKTIV a finansira Ambasada Kraljevine Norveške na Kosovu. Sadržaj publikacije je odgovornost NVO AKTIV i ni na koji način ne odražava stav Ambasade Kraljevine Norveške.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here