Kosovo – između politike i života

0
63
views
FOTO: Crno beli svet - CBS

Članak je izvorno objavljen u Temišvarskom vesniku

U Briselu je nedavno nastavljen politički dijalog na najvišem nivou u kome su učestvovali predsednici Srbije i Kosova, Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Zajedničkom sastanku sa šeficom evropske diplomatije Frederikom Mogerini, prethodili su, odvojeni, bilateralni susreti dvojice predsednika sa Mogerinijevom.

Ni ovoga puta nisu izostala različita tumačenja istog sastanka, koji na jedan način, svojoj javnosti, objašnjava Aleksandar Vučić, dok se drugim rečima, kosovskoj javnosti, obraća Hašim Tači. Upravo ta dvostruka tumačenja i stvaranje konfuzije kod građana je nešto što rešavanje „kosovskog čvora“ prati poslednjih pet godina, od kada su počeli Briselski pregovori.

Ono oko čega su se složili i što je bio ključni dogovor jeste mirno rešavanje svih spornih pitanja, što su predstavnici Beograda, Prištine i Evropske unije predstavili kao veliko dostignuće. Reč mir za trojku „iz Brisela“ ima sasvim različito značenje u odnosu na ono kako na to gledaju oni koji se ovom temom bave i iskreno žele da do istog dođe. Iako imaju različite pristupe za svo troje mir znači njihovu ličnu korist. Ako govorimo o svakome pojedinačno onda se mogu videti različite nijanse jednog istog cilja – uspeh u karijeri.

Za Federiku Mogerini je to otvaranje glavnog mosta u Mitrovici, mestu koje je poznato kao podeljeni grad na Kosovu. Iako taj most funkcioniše za pešake i postoji mogućnost da se motorni saobraćaj odvija na relaciji sever-jug preko drugog (istočnog) mosta, za evropsku administraciju, a posebno za gospođu Mogerini i njenu diplomatsku biografiju bi mnogo značilo simbolično otvaranje ovog (tzv. glavnog) mosta. Posebno uzivanje za nju bi bili statisti, Srbi i Albanci, koji bi eventualno uveličali ovaj događaj prigodnim kulturno umetničkim programom. Gospođi Mogerini nije stalo do pomirenja kao procesa već joj je neophodna dobro izrežirana predstava za evropsku i svetsku javnost. Predstava u kojoj se neki Srbin (recimo gradonačelik Severne Mitrovice – Goran Rakić) i neki Albanac (recimo gradonačelnik Južne Mitrovice – Agim Bahtiri) sreću na sredini mosta i drže za ruke, baš onako kako je onomad, preko TV ekrana, gledala predsednike severne i južne Koreje.

Za Aleksandra Vučića pomirenje je sinonim sa Aleksandar Vučić. To u praksi znači da predsednik Srbije svakodnevno stvara krize koje sam i rešava, izlazeći iz svake kao pobednik i lider pomirenja u regionu. Jedna takva u najavi je svakodnevno spominjanje „Bljeska“ i „Oluje“ i najavljivanje mogućeg egzodusa Srba i upade Albanaca na sever Kosova. Još uvek nije jasno šta time predsednik pokušava da kaže ili najavi ako se uzme u obzir da su prilike na terenu sasvim drugačije. Istini za volju možemo primetiti povećan broj međuetničkih incidenata ali većina istih se desila upravo na jugu Kosova, u enklavama u kojima žive Srbi, dok je na severu Kosova situacija potpuno drugačija. Ukoliko bi i došlo do incidenata većih razmera, sudeći po prilikama na terenu, mogu biti samo politički kreirane krize bez realnog utemeljenja u stvarnosti. Za njega je pomirenje njegov opstanak na vlasti bez obzira na cenu koju će za to platiti građani.

Viđenje pomirenja iz ugla Hašima Tačija se u određenoj meri poklapa sa onim koje ima njegov kolega iz Beograda. On sa druge strane želi da bude Vučić kada poraste, što se, u poslednje vreme, može primetiti u njegovim izjavama koje sve više liče na one koje možemo čuti u Beogradu. Međutim, on ima teret više na vratu – ime mu je Specijalni sud za zločine Oslobodilačke vojske Kosova. S toga je za njega prihvatljivo svako rešenje koje mu omogućava sigurnu, slobodnu budućnost u političkom ili životu uopšte.

Briselski proces i povlačenje Srbije sa Kosova

Kada je Makijaveli napisao da „cilj opravdava sredstva“ sigurno nije mislio na Kosovo ali očigledno su ga razumeli i oni koji nisu čuli za njega a još manje pročitali. Tu pre svega mislim na lokalne lidere na Kosovu koji ni u najluđim snovima nisu mogli zamisliti da će danas biti ministri, zamenici ministara, gradonačelnici, direktori…(ovde se ujedno mogu videti dodirne tačke između Srba i Albanaca iako je reč o duboko podeljenim zajednicama). Upravo to je doneo Briselski proces koji je počeo nakon potpisivanja Sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova ili Beograda i Prištine (u zavisnosti iz koje perspektive se taj sporazum objašnjava) iz aprila 2013. godine. Iako je inicijalna ideja ili bolje reći obrazloženje bilo da je primena ovog sporazuma za dobrobit građana stvari na terenu su se odvijale u potpuno drugom pravcu.

Prva promena koja se mogla videti na terenu te 2013. godine je održavanje lokalnih izbora po zakonima Kosova na celoj teritoriji, uključujući i četiri opštine na severu Kosova (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić) u kojima su do tada funkcionisale opštine samo po zakonima Republike Srbije. Taj izborni proces je ličio na sve samo ne na demokratiju i slobodnu volju građana. Tako smo mogli biti svedoci razbijanja glasačkih kutija, fenomena kolektivnog glasanja, kada direktori javnih ustanova na glasanje vode svoje zaposlene…i mnoge druge zanimljivosti izbornog procesa koji su kasnije, kao model, primenjeni i tokom izbora u Srbiji.

Upravo u ovom procesu nisu birana sredstva koja bi služila u svrhu postizanja cilja koji se zove integracija severa Kosova u kosovsko društvo. Sprovođena je ideja građenja demokratije nedemokratskim sredstvima ako je to uopšte i moguće. Strane koje su prisutne na Kosovu, pre svega međunarodna zajednica i Vlada Kosova su zatvorile oči pred nedemokratskim procesom koji je vodio Beograd kako bi postigao ranije pomenuti cilj. Kao posledica tog procesa su stvoreni novi politički lideri Srba sa Kosova, pod krovnom organizacijom koja se zove Srpska lista. Politička partija u koju su se mahom okupili ljudi nepoznati lokalnoj zajednici, nepoznati čak i u svojim selima, bez ikakvog političkog a često i radnog iskustva. Ljudi koji su preko noći postali lideri a zapravo samo instrument Beograda u institucijama Kosova. Iako je izborna mantra vlasti iz Beograda u tom trenutku bila „danas glasaj Srpsku a sutra gradi Srpsku“ aludirajući na Zajednicu srpskih opština koja je predstavljena kao ključni dogovor dve strane u pregovorima, ono što se desilo te 2013. godine je povlačenje institucija Srbije sa Kosova i njihovo zamenjivanje kosovskim institucijama. Bilans nakon pet godina od sporazuma koji je nazvan istorijskim jeste integracija lokalnih samouprava, suda, policije, civilne zaštite u institucije Kosova.

Fotografija: Crno beli svet (CBS)

Zdravstvene i obrazovne institucije, kao i javna preduzeća su poslednji ostaci države Srbije na Kosovu iako se u javnom diskursu u Srbiji mogu čuti poruke koje ukazuju na drugačije stanje. Istina je da se taj uticaj Srbije može meriti kroz „predstavnike Srba“ koji su zvanično u institucijama Kosova a zapravo rade po direktivi iz Beograda bez slobode da samostalno donose odluke. U javnom diskursu Srbije se ovo stanje zove prihvatanje realnosti na terenu iako niko nije objasnio šta to tačno znači. Zvaničnici iz Beograda uporno govore o pokrajinskoj vladi i pokrajinskim institucijama na Kosovu. Možda je ovo moguće obrazložiti problemom jezika i nepoštovanja zakona o zvaničnim jezicima na Kosovu (srpski i albanski). Institucije Kosova svakodnevno krše ovaj zakon pa verujem da bi svuda gde piše Republika Kosovo na albanskom trebalo prevesti na srpski kao Pokrajina Kosovo i Metohija kako bi se udovoljilo dnevno političkim izjavama srpskih političara. Pretpostavljam da ovi zvaničnici ukazuju na veliku pogrešku kosovskih institucija i ponovno kršenje zakona o zvaničnim jezicima a ne da zatvaraju oči pred tom realnošću.

A gde su građani?

Postavlja se pitanje a gde su u toj realnosti građani zbog kojih se, navodno, i vode pregovori, kako bi se poboljšao kvalitet njihovog života. Građani srpske nacionalnosti su, sudeći po zakonima, građani Kosova i građani Srbije a ustvari građani drugog reda u oba sistema. Upravo njihove probleme ne rešavaju ni jedna ni druga strana. Beograd ih gura u proces integracije bez da ih ohrabruje da traže svoja prava u institucijama Kosova, dok iz Prištine nemaju pruženu ruku. Za Beograd su živalj koji treba da čuva vekovna ognjišta a za Prištinu manjina sa najvećim pravima u Evropi. Ni za koga građani sa pravima i potrebama kao i svi homosapiensi širom sveta. Izdvojiću samo nekoliko problema sa kojima se građani suočavaju kada je u pitanju život na Kosovu. Iako je fokus na srpskoj zajednici koja je na Kosovu manjinska mnogi od ovih problema ne zaobilaze ni Albance koji dele sudbinu svojih komšija – neizvesna budućnost.

Osećaj da su drugorazredni građani Srbima sa Kosova (ali i drugim nevećinskim zajednicama) najbolje pokazuje problem dokumenata jer mnogima nije lako da dođu do kosovskih a pasoši koje izdaje Republika Srbija nisu isti kao oni koje imaju građani u Srbiji. Mnogi Srbi sa Kosova pokušavaju da promene prebivalište kako bi sa adresom stanovanja u Srbiji lakše došli do pasoša za koje im nije potrebna viza. Ali i tu nastaje problem jer su oni pod mnogo većom kontrolom u ovom procesu. Iz, recimo, Čačka se lako možete preseliti u Beograd ili bilo koji drugi grad u Srbiji ali ako ste iz Leposavića, Severne Mitrovice, Osojana, Pasjana, Zubinog Potoka ili bilo kog drugog mesta na Kosovu procedura je znatno komplikovanija. Srbija neće očuvati etničku strukturu tako što će Srbe na silu držati na Kosovu već tako što će pokušati da im obezbedi pristojan život u okolnostima kakve jesu i realnosti kakva postoji. To znači da budu punopravni građani Srbije ali isto tako da traže svoja prava kod onih koji imaju efektivnu vlast na Kosovu.

Jedno od veoma važnih pitanja za opstanak mladih ljudi na Kosovu je obrazovni sistem. U Severnoj Mitrovici koja je većinski naseljena srpskim stanovništvom funkcioniše univerzitet po zakonima Republike Srbije sa simboličnim nazivom Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Ova ustanova je ključno mesto okupljanja mladih ljudi od kojih, njih 80%, prema istraživanjima organizacija civilnog društva, ne vide svoju budućnost na Kosovu. Ovde dolazimo do momenta selektivne integracije Srba u kosovsko društvo koje se servira od strane Srbije. Primera radi za vlast u Beogradu je potpuno prihvatljivo da srpske sudije danas rade u okviru zakona Kosova ali da studenti ovog univerziteta nemaju nikakva saznanja o pravnom okviru koji ih okružuje. Postavlja se pitanje ko će jednoga dana raditi u sudu koji funkcioniše po zakonima Kosova ako studenti prava nemaju saznanja o sudu koji se nalazi na oko kilometar udaljenosti od zgrade univerziteta.

Foto: Atdhe Mulla

Ono što bi trebalo da dođe kao ohrabrenje od strane srpskih vlasti, koje imaju uticaj na ovdašnje stanovništovo, jeste da mladi ljudi koriste mogućnosti koje imaju na Kosovu. Preko međunarodnih organizacija i stranih ambasada koje su na Kosovu prisustne postoji puno programa za master i doktorske studije, za profesionalno usavršavanje u inostranstvu ali i na samom Kosovu. Nažalost srpska zajednica u tome ili ne učestvuje ili je to u malom broju. Ovde dolazimo do paradoksa da je prihvatljivo da srpski političari koriste kosovska dokumenta, učestvuju u izbornom procesu, budu u koaliciji sa Ramušem Haradinajem i rade u institucijama sa grbom na kome piše Republika Kosovo ali nije poželjno da mladi ljudi i građani uopšte učestvuju u nekim procesima i koriste ta dokumenta, iako time ne utiču na politička i statusna pitanja, koja su predmet pregovora i dugo najavljivanog finalnog sporazuma koji bi pregovarači trebalo da potpišu.

Jedan od Briselskih sporazuma je i onaj koji bi trebalo da omogućava slobodno kretanje građana. S obzirom na to da su ljudi, koji u ime građana pregovaraju, iz Beograda i Prištine učinili su da ovaj sporazum olakša kretanje upravo na ovoj relaciji dok je kretanje unutar samog Kosova još uvek ograničeno. Tako je na primer lakše doputovati iz Beograda do Prištine i preći 400 kilometara nego onih 40-ak koliko ima od Severne Mitrovice do Prištine. Na severu Kosova možete najčešće videti tablice KM koje izdaje republika Srbija za svoje građane na Kosovu a koje nisu priznate od kosovskih institucija. Isto tako se mogu videti automobili bez tablica. A kada vas policajac zaustavi i hoće da piše kaznu za, recimo, nevezivanje pojasa, ako upitate „a šta radite sa automobilima bez tablica?“ može uslediti sledeći odgovor „pojas je saobraćajni propis a tablice su politika“.

Jedan od sporazuma koji je trebalo da olakša život građana je i onaj o telekomunikacijama. Ključne tačke ovog sporazuma su dobijanje pozivnog broja za Kosovo (383) i osnivanje kompanije MTS DOO koja je zamenila kompaniju Telekom Srbija na teritoriji Kosova. Kada je u pitanju pozivni broj za Kosovo ideja je da brojeve kosovskih kompanija za telekomunikacije više ne zovemo preko Monaka i Slovenije što je do sada bio slučaj već preko jedinstvenog broja za „geografsku oblast“. Firma MTS DOO je nova kompanija registrovana po zakonima Kosova i signalom pokriva sever i veće sredine naseljene srpskim stanovništvom na jugu Kosova. Promena koja se desila nakon što su nekadašnji korisnici Telekoma Srbija preregistrovani u MTS DOO je što sada račune plaćaju u evrima a ne u dinarima. Međutim, još uvek nemaju telefonski signal u Prištini ali ni saznanje da li će i kada njihovi pozivi prema Srbiji biti naplaćivani po ceni rominga, kao ni da li će pomenuta kompanija raditi i nakon dve godine nakon isteka perioda za koji ima privremenu dozvolu za rad.

Fotografija: Crno beli svet (CBS)

Ono što je ostalo nerešeno kada su u pitanju Briselski sporazumi su pitanje energetike i osnivanje Zajednice srpskih opština. Energetika podrazumeva osnivanje kompanije ElektroSever koja bi bila zadužena za distribuciju i naplatu električne energije na severu Kosova. Prema istraživanju koje sam radila proteklih godina čak 90 odsto građana severa Kosova ima neka dugovanja za struju jer zbog pravnog vakuma i nepostojanja sankcija građani ne izmiruju račune za utrošenu električnu energiju. Sporazum o energetici podrazumeva i rešavanje pitanja jezera Gazivode i tamošnje hodroelektrane koja se nalazi u opštini Zubin Potok (sever Kosova). Međutim, ovde se zalazi u pitanje imovine, teme koja je glavni kamen spoticanja u svim fazama pregovora u Briselu jer su se obe strane izjašnjavale da je imovina njihova.

Vraćamo se na onu parolu od pre pet godina „danas glasaj za Srpsku a sutra gradi Srpsku“. Reč je o sporazumu koji predviđa osnivanje Zajednice srpskih opština. U poslednjih pet godina traje diskusija o tome da li će ovo biti nevladina organizacija ili telo sa izvršnim ovlašćenjima ali bez rezultata i koraka u cilju njenog osnivanja. U Prištini ne postoji politička volja ali i postoji otpor tamošnje javnosti prema osnivanju Zajednice koja je predstavljena kao Republika Srpska na Kosovu odnosno bosnizacija Kosova. Međutim, ni sa srpske strane nije bilo previše angažovanja na ovom pitanju. Iako je postojao tim za uspostavljane ZSO, čiji jedini zadatak je bio da napišu statut za funkcionisanje ovog tela, do danas nismo videli niti jedan nacrt tog dokumenta. U poslednjih nekoliko meseci su intenzivirani sastanci i aktivnosti ljudi koji bi na tome trebalo da rade ali osim saopštenja za medije o održanim sastancima ne postoji naznaka da li će i kada biti osnovana ZSO kao ni koje nadležnosti će imati.

Još jedna prilika da se uradi nešto u interesu građana su i veća finansijska ulaganja na severu Kosova nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Samo iz tri fonda (Fond za razvoj severa Kosova, Evropska unija, Fond za kapitalne projejkte Vlade Kosova) je na severu Kosova, u periodu od 2013. do kraja 2015. godine, uloženo više od 32 miliona evra. Iako su se desile neke promene i urađeni neki kapitalni projekti, ne možete se otrgnuti utisku da nije vidljiva značajna promena kada šetate ulicama ove četiri opštine. Zaključak istraživanja u kome sam učestvovala a koje je objavljeno u studiji „Da li živimo bolje?“ je da su ova sredstva više bila namenjena politički izabranim liderima nego boljem životu građana.

Poslednje a ne manje važno je bezbednosna situacija na Kosovu. Svakako ne treba zanemariti postojanje etnički motivisanih incidenata kojih je mnogo manje nego što je to bio slučaj u skorijoj prošlosti. Ono što u tom smislu plaši su zapaljive izjave političkih lidera i sa jedne i sa druge strane koje nikako nisu u duhu dijaloga. Ali kao što rekoh na početku lideri na Balkanu su tu da bi stvarali krize kako bi ih kasnije sami rešavali. Iako je srpski predsednik „lider pomirenja u regionu“ ni ostali na Balkanu nisu imuni na sličan model ponašanja jer je za opstanak na vlasti uvek potrebna doza nacionalizma – manja ili veća, u zavisnoti od potrebe. I dok se političari igraju kauboja, zveckaju oružjem, stvaraju krize koje kasnije rešavaju, a sve to uz blagoslov međunanrodne zajednice, građani svih nacionalnosti na Kosovu pokušavaju da se dočepaju pasoša bez viza i odu u neki drugi svet ili ostanu u neizvesnosti ukoliko se ne snađu za pasoš ili kartu u jednom smeru.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here