Veber za CBS: Kosovski Srbi uvek bili sredstvo a ne cilj

0
269
views
Bodo Veber; Foto: Vladislav Ćup
Bodo Veber; Foto: Vladislav Ćup

Politički dijalog nije bio uspešan, jer se dogodilo to da je Brisel dopustio glavnim pregovaračima i jedne i druge strane da zloupotrebe proces, da sve više bude izvor legitimne političke akcije na domaćem terenu, uz istovremeno beskrajno odlaganje implementacije obaveza.

Poslednje dve godine karakter netransparentnosti dijaloga Beograda i Prištine u poptunosti je eskalirao u procesu privatizacije pregovora trojke. Visoka predstavnica EU je privatizovala pregovore do nivoa da je potpuno otela proces od ostatka EU, sa ciljem da se potpiše bilo kakav sporazum.

To je propraćeno političkim spinovanjem i srpskog i kosovskog predsednika. Jedan deo tog spinovanja je stalno dizanje tenzija. Spin je zamenio bilo kakvu racionalnu komunikaciju o čemu se uopšte pregovara. Neke su od ocena višeg saradnika Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina, Boda Vebera, u intervjuu za Crno beli svet.

Sa Veberom smo razgovarali u Draču gde je prošle nedelje govorio na dvodnevnom panelu “Kako civilizovati pregovore; uloga civilnog društva u procesu dijaloga i normalizacije odnosa Kosova i Srbije”, a koji je organizovao KFOS. Intervju vodila novinarka Ana Marija Ivković.

Dolazim sa Severa Kosova i na sopstvenoj koži sam osetila šta znači Briselski sporazum. U jednom delu Vaše analize o ZSO naveli ste da je prvobitno bilo očekivano da kosovski Srbi budu subjekat u dijalogu. Šta se, po Vašem mišljenju, dogodilo pa kosovski Srbi, ipak, nisu bili subjekat tog dijaloga?

Kosovski Srbi, u kontinuitetu, zadnje tri decenije u statusnom sporu oko Kosova, iz perspektive Beograda uvek su bili sredstvo, a ne cilj. Tako su uvek bili objekat, a ne subjekat svih dešavanja i drastičnih promena životnih prilika i država i društva.

Beogradska politika prema Kosovu uvek je bila da je Kosovo samo fizički prostor, a nikad rešenje u smislu jednog prostog pitanja – ako insistiramo da Kosovo bude deo Srbije, šta je sa većinskim Albanskim stanovništvom? Prema tome, Srbija u svim prethodnim pregovorima koji su više bili rešavanje kriza, ili konflikata, nikada nije mogla da ponudi neko konstruktivno rešenje, uključujući neko u kojem bismo mogli da zamislimo da Kosovo ostane deo Srbije ili se vraća posle 1999. I tokom 90-tih, dok se na jednoj strani vodila nacionalna politika u vezi sa Kosovom, na drugoj se često manipulisalo izborima, pozicijom kosovskih Albanaca i to čisto instrumentalno, politički, da bi se dobili izborni rezultati koje je režim hteo.

U tom kontekstu, dijalog je praktično počeo da bi EU i Zapad izašli iz pozicije nebavljenja konfliktom. Ta sigurnost, odnosno ta komodnost da ne moraju da se bave rešavanjem problema manje-više nestala je sa nemirima u leto 2011. U tom trenutku, što mislim da je dalo mnogo nade, više je zapadnih aktera, počevši od kancelarke Merkel, pokrenulo to pitanje. Ona je videla da nebavljenja nerešenim konfliktom nije opcija i da se mora ići putem realne politike. I to je bio put.

Okvir političkog dijaloga jeste bio bolan za Srbiju, sudar sa realnošću koja je politika u odnosu EU-Srbija. Tu je uspostavljen osnovni uslov da se uđe u pregovore u vezi sa sporom oko Kosova sa nekom dozom realnosti. 

A to je?

Doza realnosti je značila – preduslov za bilo kakav ulazak Beograda i Prištine u pregovore je, a na šta je Beograd pristao tada – izjava da je vreme menjanja granica prošlo. To je praktično značilo da mora da se prizna realnost da je Kosovo nezavisno. To je bila osnovna tačka pregovora, političkog dijaloga. Mnogo toga što je bio prvobitni okvir političkog dijaloga bilo je da bi se olakšao preokret politike Srbije u politiku realnosti. Pola toga je bilo implicitno, a pola eksplicitno, ali je to bilo poznato i prihvatila su se pravila igre koja su postavili zapadni akteri koji su videli da virtuelna politika ne može da bude osnov za rešenje.

Išlo se sa tim da je politika realnosti put ka uspostavljanju normalnih odnosa Srbije i Kosova na jednoj strani, a na drugoj – da realna politika može da bude osnov da život kosovskih Srba i odnos Srba i Albanaca ide putem multietničkog, makar paralelnog života, ako ne suživota.

Na jednoj strani je i de fakto priznanje Srbije da je Kosovo nezavisno i da nema njegovog povratka. To su u principu bili elementi prvobitnog okvira, osnova za Aprilski sporazum.

Podsetiću da smo tada, 2013 – imali izjavu jednog od glavnog aktera u pregovorima, tadašnjeg premijera Ivice Dačića u srpskim medijima o suočavanju sa realnošću – da je Kosovo pre deset godina otišlo i da može da se vrati samo tenkovima, a da za to nema spremnosti.

Drugi element Aprilskog sporazuma jeste bilo – ako je realnost na Kosovu da je granica gde jeste, onda se mora ići putem integracije kosovskih Srba, pogotovu Srba na Severu. Na jugu se tim putem krenulo još  2009. To je način za, po meni, izlazak Srba sa Kosova iz života koji nije bio život u Republici Srbiji, već u nekom međuprostoru, zoni sumraka.

Rekli ste da su Srbi na Kosovu instrument Beograda, to je tvrdnja koja može da se preslika i na Prištinu. Stiče se utisak da se u procesu dijaloga ni jedna, ni druga vlada nisu potrudile da olakšaju život Srbima, već su im život učinili komplikovanijim. Uzmimo primer posedovanja ličnih karata. Srpska lična karta koordinacionih uprava je za kosovske vlasti nevažeća. Pravo na srpske lične karte je pravo koje kosovski Srbi imaju usled dvojnog državljanstva, ali ga praktično, na terenu – nemaju.

Ja bih se u potpunosti složio. Kosovski Srbi, koji nisu svoj na svome, jer tehnički nemaju svoj glas, jer njima dominiraju iz Beograda, nisu mogli kao takvi da budu uključeni u dijalog od početka, to nije bila njihova realnost. Moja nada i moje razumevanje političkog dijaloga i Aprilskog sporazuma je da će to da bude put koji će da vodi do toga da kosovski Srbi budu, da zloupotrebimo nacionalnistički izraz – svoj na svome, sa autentičnim predstavnicima, da budu u stanju da izraze svoje interese, da ih zastupaju u njihovim opštinama. To se nažalost nije desilo i za mene je zato politički dijalog bio neuspešan.

Zašto se nije desilo?

Do toga nije došlo, jer se dogodilo to da je Brisel dopustio glavnim pregovaračima i jedne i druge strane da zloupotrebe proces, da sve više bude izvor legitimne političke akcije na domaćem terenu, uz istovremeno beskrajno odlaganje implementacije obaveza. To je praktično ubijalo proces koji je bio zamišljen kao postepen. Gotovo da smo zaboravili da je Aprilski sporazum nazvan zvanično Prvi sporazum. Znači, on je trebalo da bude samo prvi sporazum koji se implementira relativno brzo, a onda je trebalo da dođe do drugog sporazuma, koji bi se možda bavio pitanjem integracije prosvete i zdravstva. Onda bi se u nekom sveobuhvatnom smislu rešavao odnos između Srbije i Kosova i unutar Kosova. Taj proces je izgubljen u prevodu, na neki način, i došlo je do solidifikacije početnih koraka koji je trebalo da vode do cilja, od kojih su neki bili prljavi kompromisi. Oni su odveli proces u potpuno drugačiji pravac.

U tom procesu, i sada se vraćama na Vašu konstataciju sa kojom ne bih mogao više da se složim, došlo je do dinamike u kojoj je proces skrajnut. Na početku implementacije Aprilskog sporazuma i onog dela koji se ticao organizovanja izbora za kosovske opštine na Severu, koji su naišli na veliki otpor na Severu – na neki način se, kao instrumentalni korak, dopustio povratak Srbije i Vlade Srbije u politiku na Kosovu.

Na koji način?

Na način dopuštanja formiranja Srpske liste kao jednostranačkog sistema, odnosno kao jednoumne stranke kosovskih Srba i unuštavanje postojećih stranaka na jugu, a kao sredstvo da bi se pridobili kosovski Srbi, kojima Beograd tri decenije govori da su deo Srbije, da ih preko noći sada uveri da možda ipak neće biti deo Srbije, nego deo Kosova.

Tu su se pravili kompromisi za koje, iz sadašnje perspektive, možemo da kažemo da su bili neminovni. Ali to je trebalo da bude polazna tačka, prvi korak kojim bi se napravila kolateralna šteta, za kojim bi trebalo da sledi drugi korak – saniranja štete i da se zaista ide u pravcu cilja političkog dijaloga i prvog sporazuma nakon kojeg bi sledili drugi sporazumi. Nažalost, u tom procesu smo završili na suprotnom mestu, ono što ste rekli, suprotno onome da kosovski Srbi postanu subjekat i u dijalogu i na Kosovu i prema Beogradu, i praktično je došlo do toga da bavljenje kosovskim Srbima i u Beogradu i u Prištini prepuste trećoj strani.

Deo Vašeg pitanja – šta je sa Prištinom – Priština je ušla u proces za koji su, na površini, hteli da vodi integraciji kosovskih Srba u državu i društvo Kosovo, i prebacili su ga na Beograd, što uopšte ne može da bude osnov za integraciju. Dakle, vidi se i tu element neiskrenosti prema pitanju kosovskih Srba i sopstvenog Ustava koji počiva na Ahtisarijevom planu.

Zašto je onda Evropska unija pristala na, kao što ste rekli, trule kompromise? I ne samo da je prihvatila takve kompromise, umesto da sanira štetu, ona je dodatno ušla u ćorsokak? Šta se dogodilo?

Odsustvo strategije, nedoslednost, nepricipijelnost, neodlučnost Evropske unije i vešto iskorišćavanje slabosti EU doveli su do putpunog kraha dijaloga.

Proces, konstrukcija političkog dijaloga, Poglavlje 35, više tehnokratski predpristupni pregovor sa Srbijom – bili su poprilično zahtevan poduhvat za jednu Evropsku uniju. Sećate se da su sami pregovori u vezi sa Aprilskim sporazumom trajali devet meseci. Devet meseci intenzivnog angažovanja Berlina, Londona, Brisela, Vašingtona za jedan prvi, inicijalni korak, politički dijalog koji je zamišljen da traje godinama. U tom procesu, zadržati taj intenzitet angažmana pokazalo se kao vrlo teško. I na kraju, nemoguće. Godinu dana kasnije dogodila se aneksija Krima od strane Rusije – jedan ogroman konflikt koji je zahtevao svo angažovanje. Tada imate druge prioritete i teško je održati intenzitet. Kao posledica toga, proces je prepušten briselskoj birokratiji. Stanje unutrašnjeg integrisanja Evropske unije što se spoljne politike tiče još nije takav da proces dijaloga može da se prepusti briselskoj birokratiji.

Druga stvar je što nikad, nažalost, nismo došli do tačke gde će dijalog da počiva na dugoročnoj strategiji, nekoj vrsti masterplana. Balkanskim političarima se napravio manevarski prostor za zloupotrebu i to je počelo već u vreme gospođe Ešton. Taj okvir u kojem nema pregovora u vezi sa statusom Kosova, jer je on rešen – kao preduslov procesa normalizcije – ostao je tvrd u tom periodu, ali je ona nažalost dopustila – posle potpisivanja, odnosno objavljvanja plana sprovođenja, u radnim grupama, ispod nivoa sastanka trojke – prvo Beogradu, a potom se naučila i Priština – da ponovo otvara pitanja koja su već dogovorena na višem nivou. Dakle, nije se razgovaralo o sprovođenju onoga što je dogovoreno na višem nivou, nego su napravili igru u kojoj praktično podrivaju sve što je dogovoreno. To je na neki način i politička kultura Balkana, ali i signal slabosti pregovarača, odnosno glavnog medijatora – Evropske unije, što će, naravno, balkanski političari uvek vešto iskorištavati. Tako da je taj proces sve više postao trgovanje, umesto suštinske implementacije onoga što je bio cilj.

Proces je počeo da pada u krizu, a onda je tu i maglovito definisanje, kao što je Zajednica srpskih opština, a po briselskom principu konstruktivne dvosmislenosti. Nešto se definiše neprecizno, kako se strane ne bi svađale i kako bi mogle da se dogovaraju i imamo lažni napredak. To možda u nekoj fazi ima smisla, ali ako nema dugoročne strategije, to onda postaje samo po sebi svrha. To smo videli u sporazumu nad sporazumom o ZSO. On je čisto instrumentalnog karaktera. Da nije bilo sporazuma, ne bi se otvarala poglavalja za Srbiju do kraja godine. Vešto se napravio jedan sporazum, koji uopšte nije bio predviđen, ne zato što nije imalo potrebe, ili suštine, već čisto instrumentalno – da bi se Srbiji pokazalo da može da se zaustavi. Iz te nepricipijelnosti se pravilo sve više problema, došlo se u ćorsokak i ispraznila se suština ZSO, gde se sve svodi na potpuno idealizovan nacionalistički diskurs – za ili protiv izvršne vlasti. Pri čemu u toj javnoj svađi niko ne može da kaže šta je suština, funkcija izvršne vlasti i kako se to prevodi u osnovni interes i potrebe građane.

U kontektstu običnih građana sa Severa, prema statistici našeg portala, tokom cele prošle godine srpski predsednik Aleksandar Vučić, govorio je o upadu Prištine na Sever. Istovremeno imamo bezbednosne incidente kao što su hapšenje direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, pokušaj hapšenja potrepdsednika Srpske liste Milana Radoičića, i poslednju akciju specijalnih jedinica Kosovske policije na Severu. Priština ističe da se radi o legitimnoj akciji policije. Pojedini analitičari istakli su da strahovi srpskog predsednika nisu realni, ali među građanima usled svega navedenog vlada doza straha. Kao neko ko prati dijalog, kako Vi tumačite ovake poruke srpskog predsednika? 

U krizi dijaloga nestali su principi i to od strane medijatora. Posle gospođe Ešton, došla je gospođa Mogerini koja je još više oslabila taj proces. Tu je bilo i drugih tokova kao što je izbeglička kriza, Balkanska ruta i odjednom je Predsednik Srbije osetio da je on potreban Evropskoj uniji, a ne obrnuto – da je Evropska unija potrebna njemu. Izmenio se osećaj odnosa snaga, pa se nije moralo pristati na bolne ustupke. U isto vreme imamo visoku predstavnicu koja je odustala od prvobitnog okvira. Gospođa Ešton nikada nije dozvolila da Beograd i Priština, a posebno Beograd, ponovo otvaraju statusno pitanje Kosova, a to je nestalo sa gospođom Mogerini. I imamo onda proces potpunog kraha prvobitnog, postepenog pristupa od 2015. do 2017. U novoj fazi Visoka predstavnica postaje sagovornik i podržavalac dva predsednika koji idu u pravcu obrnutog procesa, logike 90-tih – etno-teritorijalizacije, razmene teritorija.

U periodu te dve godine, karakter netransparentnosti pregovora je u poptunosti eskalirao u procesu privatizacije pregovora nove trojke, dva predsednika i jedna visoka predstavnica EU, gde je ona privatizovala pregovore do nivoa da je potpuno otela proces od ostatka EU, sa ciljem samo da se potpiše bilo kakav sporazum, da se reši Kosova i Srbije, a iza nje šta bude.

Naravno, to je propraćeno političkim spinovanjem, i Vučića i Tačija, koje odslikava tu netransparentnost. U Srbiji se to vidi po simulaciji unutrašnjeg dijaloga, koji nije nikakav dijalog. Sećam se, krajem 2017, najavljeno je da će se završiti finalnim izveštajem u martu, pa u aprilu 2018. U međuvremenu je potpuno nestao i još uvek se nije pojavio, te do priče gospodina Tačija da se radi o “sitnoj korekciji granica”. Zatim se odjednom pojavila potpuno nelogična argumentacija da Zapad slabi i da mora da se prizna realnost i da mora neki kompromis sa Srbijom da se napravi, a kompromis je da se da Sever, a dobije Preševska dolina. Na kraju je u javnom diskursu insistirao na tome da neće ništa da da, a da će da dobije Preševsku dolinu.

Vidi se da je tu spin zamenio bilo kakvu racionalnu komunikaciju o čemu se uopšte pregovara, a da ne pričam o tome da nijedna mapa o kojoj su oni pregovarali godinu-dve nikada nije javno predstavljena, do današnjeg dana.

U tom kontekstu, jedan deo tog spinovanja je stalno dizanje tenzija. I to je upravo ono što vidimo. Ne morate ni da znate, niti da budete nobelovac, pa da, kada gledate tok tih akcija koje ste pomenuli – vidite da je to neka vrsta insceniranja, da ima elemenata insceniranja.

Ključna stvar iza tih netransparentnih uznemiravanja građana je to da su ona u određenim granicama, da neće dovesti do nasilne eskalacije, da građani mogu mirno da spavaju. Ali, pošto građani, pogotovu na Severu, ne znaju šta stoji iza toga, te situacije donose unošenje nemira i to je naravno potpuno kobno.

Rekli ste da je “trojka” potpuno otela proces dijaloga, da je proces dijaloga potpuno netransparantetan, a istovremeno traje prekid dijaloga. Ima li onda Briselski dijalog budućnost?

Od potpunog zaglavljivanja u vezi sa pitanjem implementacije, uspostavljanja ZSO, mitologizacije, fetišizacije pitanja izvršne vlasti, do pojavljivanja ideja o razmeni teritorija – po meni je to jedna linija. To je vraćanje logici 90-tih u kojoj je jedino bitno ko vlada određenom teritorijom, a ne kako se vlada i kako se upravlja teritorijom u smislu interesa i potreba građana.

I u BiH imamo taj princip ko vlada nad teritorijom, priču o fetišizaciji, o kolektivnim, etničkim pravima, zaštitnim mehanizmima koji su sredstvo političke manipulacije, a rezultat toga je da nemamo ni individualna, ni kolektivna prava, jer nema vladavine prava.

Ista je priča na Severu Kosova. Ako nemate vladavinu prava i sigurnost i umesto toga dobijete kriminalizaciju i deinstitucionalizaciju institucija, a ne integraciju institucija iz jedne u drugu državu, to ništa ne znači, to nije doprinelo ničemu. Sasvim suprotno. Dakle, imate preplitanje kriminalnog podzemlja sa jednostranačkim sistemom, policijom i sudstvom, na neki način, ili imate sudstvo i policiju koji u tom režimu ne rade svoj posao, jer je opasno raditi svoj posao. Gde su tu kolektivna prava Srba na Severu Kosova? Onda nemaju nikakva prava ni individualno, ni kolektivno.

Ali pitanje nedostatka vladavine prava je nešto što kritičari kosovskog društva takođe ističu.

Upravo tako. Kada je došlo do nedavnog hapšenja i na Severu, i na jugu, i među Albancima u jednom delu, u postojećem ambijentu odsustva vladavine prava i u srpskim opštinama, ali i u određenom smislu u većinski albanskim, uopšte nije bilo bitno da li je to suštinski stvarno hapšenje organizovanih kriminalnih grupa u koje su upleteni policajci, ili ne.

U jednom (ne)sistemu u kojem nema vladavine prava, u kojem policija, sudstvo u većinski srpskim opštinama, pogotovu na Severu, daleko od toga da rade svoj posao, u kojem na drugoj, albanskoj strani imate policiju, sudstvo gde možda na nivou običnog policijskog rada, običnog kriminala, regulisanja saobraćaja – imate rad po propisima, ali kad dođe do visokog kriminala i korupcije ili organizovanog kriminala tu nema pravne države, uprkos ogromnim ulaganjima, stotina miliona evra preko EULEX-a, nije uopšte bitno kakva je objektivna priroda tih akcija hapšenja, jer tu nemate nikakvo poverenje građana.

Onda ne možete da dobijete ni poverenje građana na Severu Kosova da se zaista radi o jednoj običnoj policijskoj akciji koja nije uperena protiv jednog naroda i da nema političku funkciju. To je po meni osnovni pokazatelj da prvobitni cilj integracije Srba sa Severa u kosovski sistem nije uspeo, ili da je zaglavljen.

Suština integracije nije u tome što znak na policijskoj stanici nije srpski nego kosovski, ili na osnovnom sudu, ili na opštini, i nije u tome što su kosovski Srbi većim delom uzeli lične karte države Kosovo, već je u tome da li imate opštinsku vlast po kosovskom sistemu koja radi svoj posao, da li policija radi svoj posao i da li su političke stranke – političke stranke, a ne ispostava nekog kriminalnog podzemlja.

Ono što se ipak ističe je da stepen kriminala na Severu nije ništa veći ili teži od onog na jugu.

Jeste. On jeste nažalost malo ekstremniji, nego u ostatku Kosova.

Po čemu?

Nećemo sada ići u detalje. Nedavno je u Albaniji objavljeno kako su vam ljudi iz mafije uređivali liste izbornih kandidata. Nažalost, kao proizvod dijaloga i Aprilskog sporazuma imamo malo grublju sliku na Severu nego što smo imali pre.

Mislite da takav slučaj nije na jugu – na albanskoj strani?

Do te mere sigurno ne, a da ima prepletanja kriminalnog podzemlja i političkih elita to nema govora, naravno, da toga ima.

Pitali ste me da li je proces dijaloga mrtav.

Da i šta je onda način da se krene napred?

Ja bih rekao da nije. Ja bih rekao da je dijalog, u onom izvornom smislu bio mrtav poslednje dve godine. Vođeni su pregovori o nečemu što nije imalo veze sa dijalogom. Sada smo u fazi zaustavljanja uništavanja procesa, rezultata i suštine dijaloga i pripreme neke vrste resetovanja.

Šta to znači?

Resetovanje znači da, evo, kao prvo mora da dođe novi evropski pregovarač koji će da vrati svoju nekadašnju funkciju pregovara u prvobitni okvir, sa ciljevima i crvenim linijam. Bez toga uopšte nema dijaloga, već je to karikatura dijaloga. To što smo videli poslednje dve godine jeste jedna opasna karikatura.

Dakle, kao prvo mora da se dođe do toga ko će pregovarati, koji su principi, a pricipi su oni iz 2012-2013, onda, pošto su se dva glavna pregovarača iz Srbije i sa Kosova zaglavili i udarili u zid sa svojim spinovanjima i svojim poduhvatima, trebaće neko vreme da oni naprave svoj preokret.

Vidimo po nivou dizanja tenzija i spinovanja od berlinskog sastanka da je upravo to sada u igri i da sada, kada su uočili da su jednom politikom došli u ćorsokak i da poduhvat od dve godine nije uspeo, a u koji su uložili mnogo energije i svog kredibiliteta – imaju težak zadatak. Sada su potrebne pripreme za preokret.

Mi jesmo u fazi koja može da izgleda kao klinička smrt dijaloga, ali on je zapravo neka pripremna faza resetovanja i restartovanja dijaloga, vraćanja na trenutak od pre dve godine – jul 2017, na početak tih pregovora na zdravim odnosima.

Dakle, ideja korekcija granica, razgraničenja, podele je odbačena?

Ja se nadam. Nikada ne možete da tvrdite sa sto odsto sigurnosti, ali mislim da jeste.

Da li je onda budućnost dijaloga, ipak, Zajednica srpskih opština?

To je sada pitanje koje se postavlja. Videli smo na početku prošle godine da se postavila lažna dihotomija, i u nekim delovima Zapada – ako ne bude podele kao jedan kompromis, onda moramo da damo Zajednicu plus. Znači, još više izvršnih ovlašćenja Zajednici. Po meni to je opasna i lažna dihotomija.

Što se mene tiče, ZSO treba osloboditi od lažno praznih obećanja. Ona je postala prazna kutija u koju svaka strana može da ubaci svoju suštinu, koja nije bila suština. Suština je, po meni, da li je to instrument integracije Srba u društvo i državu Kosovo, da li je ona mehanizam kolektivne zaštite i da li je ona istrument dobre vladavine u srpskim opštinama i obezbeđivanja normalnog života građana, Srba na Kosovu. Taj razgovor, po meni, do sad nikada nije vođen. Da li će ona na kraju da znači da će da se sprovede ono što je stavljeno na papir u dva sporazuma, a pogotovu u onaj iz 2015, po meni je upitno i uopšte nije ni bitno.

Butno je da mora da se vodi suštinski, iskren razgovor koji počiva na interesima i potrebama običnih građana – Srba na Kosovu. Od građana, onda to vodi do pitanja sigurnosti i vladavine prava kao prvo pitanje, zatim posla – ekonomske egzistencije, onda do pitanja spoja između države i interesa građana, a to jeste sistem lokalne samouporave. To znači vladavina opštinske vlasti i opštinske institucije. Da li će dobro funkcionisati vodovod, sistem otpada, da li imate transparentnost i odgovornost opštinskih zvaničnika – to mora da bude osnov razgovara o ZSO, a ne da li ona mora da ima izvršne vlasti ili ne i koliko treba da ih ima. Ako se počne tako, mislim da će se doći do potpuno drugačijeg diskursa i razgovora.

Recimo?

Sporazum iz 2015. – tamo piše da će određenim opštinskim funkcijama upravljati kolektivno iz tela ZSO. Na primer, prostorno planiranje. Da li je vršenje te funkcije, na osnovu jedne Zajednice od deset opština koja nema teritorijalni kontinuitet – neki dobitak za građane opštine? Da li u tim opštinskim funkcijama isti interes ima građanin, na primer, Klokota i Zvečana? To su važna pitanja.

U sporazumu od 2015. ostavljena je mogućnost da se osnuju zajednička preduzeća deset opština. Da li, na primer, ima smisla finansijski imati takvo jedno preduzeće za regulisanje otpada kada imate distancu između, na primer, Štrpca i Zvečana? Da li tu ima dobiti, ili je to neki ogroman, dodatni trošak?

Da li ZSO treba da bude obavezna za svih 10 opština, ili da li ona ima elemente dobrovoljnosti u kojima možda neka opština može da odluči da osnovni princip iza zajednice – međuopštinska saradnja – iz objektivnih razloga, za regulisanje opštinskih funkcija, kao mnogo svrsishodnije, uspostavi sa susednim većinsko albanskim opštinama i izađe iz nekih upravljačakih zajedničkih funkcija? To su po meni bitna i suštinska pitanja za ZSO o čemu do sada uopšte nisu vođeni razgovori.

Da Vas podsetim, ono na šta se Beograd sve vreme fokusira i srpska javnost jesu obrazovanje, zdravstvo, ekonomija, prostorno planiranje. Zar nisu upravo zdravstvo i obrazovanje nešto što je ključno za srpsku zajednicu?

Prosveta je tu jedinstvena. Integracija kosovskih Srba u državu Kosovo znači nešto potpuno drugačije kad pričamo o policiji, sudstvu, bankarstvu… Kada je u pitanju prosveta, to ne znači da se radi po pravilima države Kosovo u smislu sadržaja. Kurikulum, udžbenici ne moraju da budu kosovski. Oni moraju na neki način da ostanu unutar sistema države Srbije. To je posebna stvar. Da li je najbolje to regulisati preko ZSO, ili preko predstavnika kosovskih Srba u Vladi Kosova, preko ministarstava – to bi bio zanimljiv razgovor o integraciji.

Zdravstvo?

Pitanje zdravstva je takođe zanimljivo. Da li je za kosovske Srbe od nekog nacionalnog interesa važno da ono ima znak Srbije? Ispravite me ako grešim, ali mislim da ne. Ono je bitno po tome što na Kosovu nema zdravstvenog osiguranja. Tu pitanje integracije kosovskih Srba u društvo Kosova postaje zanimljivo.

Ako počnete sa tim pitanjem, vidite da ako se integracija postavi kao jednosmerna ulica, imate kosovske Srbe koji bi trebalo da se integrišu u nešto što je fiksno i završeno. Ako je tako postavljeno pitanje integracije, tu uopšte nema razgovora. Integracija zapravo znači – ako vi hoćete jedno multietničko društvo Kosova, koje ima normalan život kosovskih Srba i Albanaca, na početku ne možda zajednički, već bar jedni uz druge, to znači da u toj državi, tom društvu, maksimalni nacionalni zahtevi ostaju neispunjeni.

U tom nacionalnom, ideološkom smislu obe strane su gubitnici, to znači da nijedna strana nije dobila šta je htela. To u tom smislu znači, na kraju krajeva, da albanska strana nije dobila čistu etnonacionalnu državu. I to jeste Ahtisarijev plan, koji je odgovorio na maksimalističke zahteve. U isto vreme to znači zajednički napor u kojem zadatak i obaveze imaju obe strane, koje moraju nešto da ulože i zajednički će da grade nešto sasvim novo – društvo i državu. To direktno vidite na pitanju zdravstva.

Po pitanju zdravstva nema nikakve osnove da kosovski Albanci i Priština zahtevaju integraciju, jer nemaju u šta da integrišu Srbe, nemaju zdravstveni sistem. Ovo je primer u kom pravcu bi moralo da idu razgovori i dijalog o integraciji Srba u kosovsko društvo. Ovde zapravo imate prednost.

Hoćete integraciju? Sa stanovništa kosovskih Srba, ako nećete na teritoriji države Kosovo, u srpskim većinskim opštinama – državu Srbiju, morate da uspostavite zdravstveno osiguranje i ono mora da bude, najmanje, na nivou zdravstvenog sistema u Srbiji. To znači upravo suprotno od onog dijaloga koji smo imali do sada. EU je napravila grešku, jer je dala komotnu poziciju Prištini da odnošenje prema svojim građanima prebaci na Beograd. To nije integracija i to nije politički dijalog.

Je li realno da se očekuje da su srpsko i albansko društvo spremni da grade, kako ste rekli, nešto novo, posle sedmogodišnjeg dijaloga koji nije dao rezultate koji su bili očekivani?

Pre sedam godina nikakav dijalog se ne bi dogodio da nije spoljni faktor uneo dozu realnosti. Mislim da smo i dalje u toj tački. Videli ste, čim je pritisak olabavljen, ostavljen prostor, nije došlo do samoregulisanja u dijalogu, već do zajedničkog poduhvata podrivanja suštine. Insistiram na tome da EU mora da vrati ozbiljan, tvrd okvir u te pregovore i onda se može otvarati pitanje integracije u prosveti i zdravstvu i tek onda imate realan dijalog, a ne lažan proces na papiru – integracija zdravstva u kojoj će na kraju da ostane pod sistemom Srbije, a na drugoj strani Prištini je to u redu, jer znaju da ne moraju da izgrade zdravstveni sistem.

Ako izađemo iz te simulacije dijaloga, onda se otvara prostor za istinski dijalog i otvaranje suštinskih tema, gde onda to nije jednosmerna ulica, već dvosmerna, a u kojoj će makar u sredini da se sretnu, ne Beograd i Priština, nego, recimo, Mitrovica i Priština, Gračanica i Priština.

Za kraj, 2019. je u javnosti pominjana kao godina za potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma…

Znate šta, 2017-2018 su se pominjale kao sad ili nikad. Taj lažni pritisak je uvek bio u službi trulih sporazuma. Ne verujte u priče rokova. Trideset godina se nije rešio spor oko Kosova. Pregovori se vode godinama. Šta su jedna, ili dve godine? Na drugoj strani, potrebno je okvire postaviti smišljeno, da se počne sa razgovorima o suštinskim, životnim temama, kao što je prosveta, a ne samo čija je prosveta, nego i kakva je prosveta, kakav je kvalitet. Ne čije je zdravstvo, nego kakvo je. Ne čiji su sudstvo i policija, nego kakvi su. Mislim da ako se pođe na put pregovora, u dijalog, o suštini, onda će se na jednoj strani odvojiti suštinske teme, na drugoj strani će se odvojiti ono što je preveliki zalogaj. Sveobuhvatni sporazum o potpunoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova nije neka magična, prevelika stvar.

Ako se dijalog i pregovori postave na pravim temeljima, ne pričamo o nekom procesu potpisivanja sporazuma od pet ili deset godina, mislim da to može da se obavi u godinu-dve. To je onda možda 2020-2021, ali ako to zaista bude sveobuhvtni sporazum da ne moramo da se vraćamo na kobne procese.

Sveobuhvatni sporazum podrazumeva priznanje Kosova od strane Beograda?

To da. Na neki način.

Da li Vi verujete da u Beogradu postoji neko ko je spreman na to i sigurno znate da taj neko to neće politički preživeti?

Nisam siguran u to. Da se priča istine iz 2013. nastavila – nisam siguran da ste u pravu. Zapravo, mislim da je obrnuto.

Videli ste situaciju u Srbiji. Od proglašenja nezavisnosti pola decenije ste gledali situaciju u kojoj je cela politička elita em znala da je Kosovo otišlo, em su znali da su oni najviše krivi za to što su izgubili Kosovo. Kako će to reći svojim građanima kada su decenijama pričali drugačije? Oni se boje svojih građana.

Na drugoj strani – šta je interes građana u Srbiji? Osamdeset odsto njih nikada nije bilo na Kosovu. Sećam se, pre svih ovih dešavanja, još osamdesetih godina, kosovski Srbi su nazivani “Šiptarima”, kao što su bosanske Srbe nazivali Bosancima. Je li se nešto menjalo u svakodnevnom životu? Ne. Posle svih ovih silnih dešavanja i dalje će građani kosovske Srbe isto da nazovu. Ako građani Srbije znaju da je Kosovo otišlo, a mogu da biraju između Kosova koje nemaju i ulazak u EU i šta to donosi na ekonomskom planu i zapošljavanju, odgovor je poprilično jasan.

Imali smo ispitivanje javnog mnjenja odmah po potpisivanju Aprilskog sporazuma u kojem ste imali rezultate koje nikad niste videli i verujem da bi pola godine pre toga svi tvrdili da ih nećete videti. Više od 45 odsto je reklo EU, a 40 odsto je reklo Kosovo.

Ivica Dačić je 2013. dao intervju za NIN, navevši – ljudi hajde da budemo realni, mi smo sebe 10 godina lagali, Kosovo je otišlo, mi ga možemo vraćati jedino tenkovima, a za to, budimo iskreni, nema spremnosti, hajdemo onda napraviti politiku realnosti i još je rekao u svemu tome teret nam je naš Ustav.

Da su pregovori išli dalje suštinskim tokom i da je Beograd morao da nastavi tokom gde je bio u proleće 2013, da su dijalog i narativ i u Srbiji i na Kosovu nastavili tim stazama, ja verujem da bismo danas bili u potpuno drugačijoj situaciju po tom pitanju da li će Srbija priznati Kosovo, i u kom obliku. I verujem da danas to pitanje ne bi postavljali. U ovom trenutku se to čini nemogućim, ali verujem da se suštinski u Srbiji nije ništa promenilo od tog proleća 2013. godine. 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here