Međe su u glavi

0
229
views
Prizren FOTO: Crno beli svet – CBS

Međa je, umesto u (Sunčanoj) dolini, čvrsto zacrtana u glavama ljudi, koji učaureno sede i vire u nepospremljeno komšijsko dvorište, ne obazirući se šta imaju u svom. A takvih dvorišta ima i u „severnom“ i u „južnom“ gradu.

Videvši blog „Dolina bez međe“ na sajtu New perspektiva, autorke Florandë Morina, koji se odnosi na povratak, ali i projekat Sunčana dolina, osetila sam potrebu da se oglasim po ovom pitanju.

Teško je govoriti o povratku danas, kada se on, zbog izostanka dobre volje, nije desio onda kada je trebalo. Većina ljudi se već adaptirala na druge sredine i, kako tako, organizovala svoj život negde van Kosova. Primera radi, neko ko je tada imao 15 godina, školovao se u nekom drugom gradu, tražio posao na nekom drugom mestu i najverovatnije tu osnovao i porodicu jer sada već ima 32 godine.

Ipak, postoje i oni koji se nisu prilagodili sredinama i koje to „nešto“ vuče da se vrate svojim korenima. Neću ulaziti u detalje projekta Sunčana dolina i argumente jedne i druge strane, ali osećam potrebu da dam neke komentare i pitanja na pomenuti tekst.

Do kraja 1999. godine na Kosovo su se vratili svi Albanci, dok sa Srbima to nije slučaj ni danas, sedamnaest godina nakon konflikta. Imala sam prilike da razgovaram sa ljudima koji su se ranih dvehiljaditih vraćali i onima koji su na tom povratku radili. Najkraće rečeno – nemoguća misija.

Davne 2001. godine  desio se prvi povratak Srba na Kosovo, u selo Osojane – opština Istok. I evo ukratko kako je to izgledalo. Dolazi oko 50-ak ljudi, zatiče ledinu (livadu) i ništa više. „Sve je drugačije osim neba nad našim glavama i Prokletija u daljini“, rekao je jedan od tadašnjih povratnika, želevši da uteši svoje komšije.

Vratili su se avgusta meseca i živeli pod šatorima, koji u tom trenutku nisu bili ni pripremljeni, već su morali sami da ih montiraju. Neki su u tim uslovima ostali i pet meseci. Dakle, ispod šatora i tokom zime.

Kada sam jednog od predstavnika sela pitala nešto na tu temu odgovorio je: „Nakon nekog vremena sam shvatio o čemu se radi, zašto nam nisu bili pripremljeni adekvatni uslovi. Svi ti koji su trebali da organizuju naš povratak, UNHCR, UNMIK, KFOR… nisu verovali da ćemo zaista da se vratimo, zato nisu bili spremni. Umesto da rade na našem povratku, činili su sve da se to ne desi“. Tako je izgledalo tada, a situacija nije mnogo bolja ni danas.

U tekstu je pomenuto Ministarstvo za zajednice i povratak kao nadležno za ova pitanja. Međutim, da li ovo Ministarstvo može da obezbedi održiv povratak ljudi? To znači da ljudi koji se vrate mogu da nađu posao, vrate uzurpiranu imovinu, školuju decu na svom jeziku, imaju slobodu kretanja, ma gde to bilo.

Potpuno se slažem da i Albanci treba da se vrate na sever, isto tako bih volela da su institucije toliko funkcionalne, da mogu obezbediti normalan život svim zajednicama na Kosovu. Ali u praksi nije tako. Niste li se zapitali zašto se gradi zajedničko naselje u severnom delu Kosova i zašto se ti ljudi ne vraćaju u mesta gde su živeli? Da li mladi Albanci znaju da su u gradovima na Kosovu nekada živeli neki Srbi? U članku je pomenuta cifra od 10 hiljada Albanaca koji bi trebalo da se vrate na sever. Da li je realno da se 12 hiljada Srba vrati u Prizren ili 40 hiljada u Prištinu, odnosno da se 230 hiljada Srba vrati na Kosovo?

Istine radi, želim da podsetim da je Severna Mitrovica jedini grad na Kosovu koji ima tri multietnička naselja, u kojima najnormalnije žive različite zajednice, a radi se o naseljima Bošnjačka mahala, Mikronaselje i Tri solitera. Koliko multietničkih naselja ima u Južnoj Mitrovici, Prištini, Prizrenu, Đakovici, u bilo kojoj gradskoj sredini na Kosovu?

U istom tom,“severnom“ gradu, postoji muslimansko groblje koje je netaknuto, za razliku od onog, pravoslavnog, srpskog, na jugu, koje je nebrojeno puta razrušeno.

Na severu Kosova svakodnevno srećem Albance koji tamo rade sa svojim građevinskim firmama, Albance koji su predstavnici svoje zajednice u lokalnim samoupravama i one na visokim pozicijama u istim tim zakonodavnim organima. I srećem one koji u Čabri, Košutovu, Šaljskoj Bistrici, Ceranji, Žažu i mnogim drugim selima, po principu prioriteta, uživaju posebno povlašćeni položaj. Srećem i one koji trguju ogrevnim drvetom i prehrambenom robom, kao i mnoge druge koji tablicama RKS prođu severom Kosova.

Taj jedini preostali povratak albanaca, u jedinu multietničku, gradsku sredinu, na celom Kosovu, treba obaviti što pre, odmah, koliko sutra. Ta dilema ne postoji. I nikada nije postojala. Jedina prava dilema jeste da li će ikada biti doneta globalana, svetska, politička odluka o povratku jednog naroda, srpskog, svojim korenima, imovini, radnim mestima. Pa i ako neće ta globalna, svetska, mogla bi iskrena, poštena, komšijska. Zar je potrebno da, ako imamo iskrene namere, tražimo izlaz u međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima ili u narodnoj izreci – mak na konac. Tražimo izgovor za to što mi ne bi, zbog onog i onog drugog iz prošlosti. Povratak Srba je sada neophodan i nema opravdanja, izgovora i obrazlaganja zašto ne. Nema minimiziranja, pojednostavljivanja, paraliteta… Izlaz je očigledno u preispitivanju sebe, svoje savesti i svesti.

Međa je, umesto u (Sunčanoj) dolini, čvrsto zacrtana u glavama ljudi, koji učaureno sede i vire u nepospremljeno komšijsko dvorište, ne obazirući se šta imaju u svom. A takvih dvorišta ima i u „severnom“ i u „južnom“ gradu.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu New perspektiva.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here