Često sam se na društvenim mrežama oglašavao na godišnjicu smrti Zorana Đinđića ali sam poslednjih godina posustao, uglavnom zbog unutrašnje borbe između populističkog pomodarstva koji nesumnjivo nosi takav čin i velikog poštovanja prema jednom od retkih političara sa ovih prostora čiji sam rad i delovanje iskreno cenio. Takvo poštovanje sam iskazao samo još i Oliveru Ivanoviću, političaru slične harizme i iste tragične sudbine. O svim ostalim političarima uglavnom nemam lepo mišljenje. Što bi rekao Đinđić, nije sve do njih, malo je i do mene.

Ove godine ista dilema, da li napisati nešto ili pregurati dan u tišini. I eto, kao neki kompromis krenuo da pišem u smiraj ovog tužnog dana, možda iz razloga što želim da ga završim sa mislima o Đinđiću, ili zato što želim da produžim sećanje na njega i na naredni dan.

Da li ste se nekad našli u situaciji da odete na sahranu nekom daljem prijatelju ili komšiji, a dođe vam da plačete iz dubine duše, jer kroz tu smrt proživljavate smrt svojih najbližih? E tako doživljavam smrt Đinđića, čoveka koga nisam lično poznavao, a čija me je smrt jako pogodila i još uvek me pogađa, jer ona simbolizuje smrt nade da možemo postati normalno, savremeno i demokratsko društvo. Svestan sam jačine i iracionalnosti ove tvrdnje, jer nada nikad ne umire a život uvek ide dalje, ali taj osećaj ogromnog gubitka svega u formi smrti jednog čoveka i dalje je jako prisutan u meni, naročito u danima godišnjice njegove smrti.

Zoran Đinđić je bio političar i čovek sa hiljadu mana. Daleko sam od toga da sam se (uvek) slagao s njim, češće sam ga kritikovao nego što sam ga podržavao, ili glasao za njega. Kritikovao sam ga, ali sam ga osećao svojim, osećao njegovu energiju, njegovu želju da budemo bolji nego što jesmo i da nikada ne prestanemo da se borimo za bolje društvo koje nas okružuje. Tu smo se uvek slagali i bili na istoj strani. Kako tada, tako i danas.

Zorana Đinđića sam sreo jednom u životu, jedne hladne jesenje novembarske večeri 1993. godine. Ta godina je toliko bila tragična da još uvek osećam hladnoću studenskog doma, ukus bajatog pasulja iz menze i miris sveće pored koje sam učio zbog čestih restrikcija i nestanka struje. Nešto malo ranije te jeseni počeo sam studije u Prištini, gradu koji je tada rado prihvatao studente ne samo sa Kosova, već i iz svih krajeva Srbije i Crne Gore, ali takođe i iz Grčke i Bosne i Hercegovine. Albanci nisu bili prihvaćeni na našim fakultetima, ili pak nisu želeli da studiraju sa nama, ali i pored toga, u gradu smo svi živeli mirno jedni pored drugih.

Počeo sam studije u godini galopirajuće inflacije kada je novac izgubio svaku vrednost. Iako su bila teška vremena, bio sam deo generacije koja se borila za bolju budućnost i nije prestala da veruje da će doći dan kad ćemo živeti normalnim životima. Ali takođe nismo živeli u iluzijama da će neko drugi izboriti bolji i pravedniji život za nas, bili smo svesni da za to moramo sami da se izborimo.

U jeku tog ludila raspisani su prevremeni izbori za poslanike Skupštine Srbije. Još kao srednjoškolac bio sam politički svestan i buntovan u otporu režimu Slobodana Miloševića, što me je često uvaljivalo u probleme sa roditeljima, komšijama, rođacima i profesorima u školi. Boriti se za svoje političke ideale u maloj sredini nikada nije lako, kako tada tako i danas, ali to me nije sprečavalo da čvrsto stojim u odbranu svojih argumenata o štetnosti tog zlokobnog režima koji je tada pokazivao znake katastrofe u koju će nas uvesti.

Te užasne 1993. godine Zoran Đinđić je predvodio listu Demokratske stranke koja je samostalno nastupila na izborima. U kampanju je uneo svu svoju energiju koja se brzo mogla osetiti čak i u strogo kontrolisanom medijskom prostoru. Kampanja je bila pozitivna, okrenuta ka mladima i ka nadi u bolju budućnost, što je bilo prilično drugačije od kampanja ostalih političkih stranaka koje su se uglavnom odnosile na nacionalističku retoriku vezanu za zaštitu srpskog stanovništva u bivšim republikama tad već bivše države.

Moj prijatelj i ja smo načuli da će Demokratska stranka na čelu sa Zoranom Đinđićem organizovati predizborni skup u crvenoj sali čuvenog sportskog centra „Boro i Ramiz“ tog 23. novembra 1993. u 17h. U Prištini je tih godina vladalo (polu-)vanredno stanje, Albanci su bojkotovali rad javnih institucija, njihove političke partije nisu učestvovale na izborima, a na ulicama je bilo više policije, nego uličnih prodavaca. A tada je uličnih prodavaca bilo baš puno.

Organizovati tribine opozicionih partija u Prištini u takvim uslovima bilo je gotovo nemoguće, kako u nalaženju prostora, tako i u obaveštavanju građana o tim događajima. Ali gde ima volje tu ima i snage, pa se čak i u takvim uslovima nađe način da se organizuje opozicioni skup. Tragom polutajne i neproverene informacije o tribini Demokratske stranke u Prištini, nas dvojica provincijskih studenata krenuli smo put najvećeg i najpoznatijeg sportskog centra na Kosovu željno iščekujući da upoznamo i poslušamo jednog mladog političara koji se u mnogome izdvajao od svih ostalih na tadašnjoj političkoj sceni Srbije.

Sporstka hala u Prištini koja je do 1999-te nosila naziv “Boro i Ramiz”, FOTO: http://hiddenarchitecture.net/

Te večeri, u istom sportskom centru „Boro i Ramiz“, predizborni miting je zakazao „najveći i najhrabriji sprski sin“, čovek od koga su se svi plašili, a kome su se mnogi divili, Željko Ražnatović – Arkan. Arkanov miting bio je zakazan u 20h, u velikoj sportskoj hali, a kao zabavljači najavljeni su specijalni gosti: Oliver Mandić, Džej Ramadanovski i Svetlana-Ceca Ražnatović. Taj „koncert“ ili „miting“, kako god ga ko zvao, bio je željno očekivan od strane uvek mnogobrojnih ljubitelja lakih nota i baršunastog glasa tad već uveliko popularne folk pevačice, veselog Roma tužnih pesama i isluženog rokera na izmaku karijere.

U toj euforiji „besplatnog“ koncerta, nas dvojica nismo pronalazili sebe, mi smo bili željni nekih drugih nota. Polako smo se spustili do centra „Boro i Ramiz“, čekajući po mraku i hladnom vremenu da se pojavi Đinđić. Nije nas bilo puno koji smo se tu skupili, ali to nam nije bilo bitno, znali smo da smo tamo gde želimo biti, pa makar ostali i sami. Nakon priličnog čekanja, neko je javio da se sve odlaže za 19h, jer zbog obaveza u drugim gradovima Đinđić neće moći ranije da dođe.

Nas dvojica, onako promrzli, razmišljali smo gde bi mogli da odemo da se ugrejemo. Znali smo da ne bi mogli da izdržimo da čekamo još najmanje sat vremena na toj novembarskoj hladnoći. Prijatelj je predložio da odemo na čaj u Grand hotel, jer jedino tu primaju čekove. Te 1993. godine čekovi su bili osnovno sredstvo preživljavanja, naročito nas studenata. Imali bi mi u džepu i nešto nemačkih maraka koje bi čuvali da rastrošimo isključivo u slučaju krajnje nužde, jer nakon njihove razmene u dinare sav iznos bi morali da potrošimo odjednom. U suprotnom, dinari bi toliko brzo izgubili vrednost da od preostalog novca ne bi mogli kupiti ni šibicu da upalimo sveću kad nestane struja. Zato bi sve plaćali čekovima kad god se ukaže prilika za to, bez obzira na bizarnost situacije ili mizernost iznosa koji plaćamo. Tako smo čekovima plaćali autobusku kartu, svesku u knjižari ili piće u kafiću. Otuda i razlog za našu odluku da odemo u Grand hotel, gde bi galantno popili dva čaja i platili čekom ceh koji bi danas iznosio ne više od 400 dinara.

Međutim, u Grand hotelu nalazio se štab Stranke srpskog jedinstva i Arkanovih tigrova. Iz tog razloga, zbog prezira prema Arkanu i ljudima okupljenih oko njega, nikada ranije nismo bili u hotelu. Te večeri nismo imali puno izbora, a i bilo je najbliže da se tu sklonimo od hladnoće.

Dok smo ispijali čaj od hibiskusa (kao studenti popularno smo ga zvali hajbiskus što mi je i danas simpatično), bili smo okruženi Arkanom i njegovim čuvarima, kao i estradnim umetnicima čiji je nastup najavljen nešto kasnije te iste večeri. Nas dvojica, potpuno nedorasli situacije u kojoj smo se našli, pokušavali smo da ostanemo neupadljivi, da što pre ispijemo čaj i pobegnemo što dalje od ljudi kojih smo se iskreno grozili. U svom tom nadrealnom ludilu u kom smo se našli, izbila je svađa među Arkanovim obezbeđenjem koja je kulminirala tučom pesnicama i drškama pištolja. Sećam se da su Džej i Oliver Mandić pobegli za naš sto dok smo mi brzinom svetlosti ispisivali ček za dva do pola ispijena hibiskusa, a zatim hitrim hodom nekako neozleđeni stigli do izlaza. Mislim da nakon tog događaja nikad više nisam prešao prag Grand hotela u Prištini.

Hotel Grand, FOTO: Fejsbuk stranica Hotel Grand

Nakon izlaska iz Granda brzo smo stigli do crvene sale sportskog centra „Boro i Ramiz“ koja je već bila dopola puna, što nam je znatno poboljšalo raspoloženje. Smestili smo se u široke fotelje od crvenog pliša koje su još uvek pokazivale nekadašnji raskoš ove eminentne ustanove. Nismo dugo čekali da se pojavi Zoran Đinđić i ostali predstavnici Demokratske strane. Sećam se da je tad sve bilo drugačije nego na bilo kom drugom političkom skupu na kojem sam tada (a i kasnije) prisustvovao. Govornici su sedeli u potkovici između nas a nakon uvodnog i kratkog govora Đinđić je vodio otvoren i iskren razgovor sa ljudima. Bila su to teška vremena, ljudi su brinuli za budućnost svojih porodica i u nagonu jakih emocija postavljali su prilično nezgodna pitanja, ali je Đinđić svojim odgovorima znao da donese spokoj i da pozitivnu notu razgovoru u toj crvenoj sali čuvenog prištinskog sportskog centra.

Nakon završetka skupa nas dvojica smo prišli da se upoznamo sa Đinđićem. Nismo planirali, ali smo toliko bili oduševljeni celim događajem, njegovom pojavom i neposrednošću da nismo hteli da odemo bez pozdrava sa njim, i bez da mu poželimo uspeh na izborima. Bio je to naš kratak susret širokih osmeha, čvrst stisak ruke, i par razmenjenih rečenica koje su nosile iskrenu želju za pobedu na izborima.

Taj osmeh pamtim i danas, kao i stisak ruke. Bio sam prilično mlad, pun života i pun nade u svetlu budućnost. Od tada je prošlo puno godina, puno toga se dogodilo u međuvremenu – i lepog i ružnog. Sada su ponovo neki izbori, a teška vremena skoro da nisu ni odlazila. Mnoge dileme su ostale iste kao te davne i ružne 1993. Ali jedna stvar je sigurno drugačija, Srbija još uvek nije uspela da iznedri političara takvog intelekta, sentimenta i energije kao što je bio Zoran Đinđić.

I da, ponoviću, Đinđić je bio političar i čovek sa hiljadu mana koga sam češće kritikovao nego što sam ga podržavao, ili pak glasao sa njega. Da je živ i da je u politici, opet bih ga kritikovao, jer sa političarima se ne može i ne sme drugačije. Ali i takav sa hiljadu mana, on je bio jedan, jedinstven i neponovljiv. Nek’ mu je večna slava i hvala!

P.S.1: Te 1993. godine Demokratska stranka je osvojila 11.6% glasova i 29 poslaničkih mandata, što je bio daleko najbolji njihov rezultat na parlamentarnim izborima do tada, i jedan od najboljih samostalnih rezultata ikada. Bio sam ponosan na taj uspeh, i na svoj glas dodeljen čoveku u koga sam verovao.

P.S.2: Po povratku sa tribine prostorom je odjekivala galama iz velike sportske hale u kojoj se odvijao „miting“ ili „koncert“ one druge političke grupacije. Žamor dece i ljudi koji su došli da gledaju folk divu nadjačavao je govor „najvećeg među najvećima“. Nas dvojicu nije mnogo doticala ta atmosfera, jer smo znali da bez obzira na količinu buke i masovnost skupova, čovek mora naći snage da prati zvuk svojih ideala.

2 thoughts on “Moj susret sa Đinđićem

Leave a Reply

Your email address will not be published.