Njih 1133 je ubijeno ili nestalo – a bili su samo deca

Zid portreta dece koja su stradala ili nestala u radu

Bili su samo deca ali to njihove ubice nije sprečilo da im oduzmu život. Od maja 2019. godine u dokumentacionom centru u prostorijama gradske biblioteke u Prištini traje izložba u znak sećanja na 1133 dece koja su stradala ili nestala na Kosovu u periodu 1998. do 2000 godine.

Bekim Bljakaj direktor kosovskog Fonda za humanitarno pravo nas vodi kroz ovu izložbu i priča o tome kako je ona nastala.

„Rešili smo da uradimo nešto što bi vratilo sećanja na žrtve i odlučili smo da podsetimo na žrtve koje su bile maloletne. U dokumentacionom centru je postavljena ova izložba koja je sećanje na decu koja su stradala tokom rata“, objašnjava Bljakaj.

Na ulasku u prostorije se prolazi kroz mračnu sobu, čuje se glas čoveka koji je tokom rata bio osmogodišnje dete. On prepričava svoja sećanja na dan kada je izgubio članove porodice.

„Bliski članovi njegove porodice su stradali a on je bio očevidac. Kustoskinja je odlučila da bude takva soba. On je sve to preživeo zatvorenih očiju od straha. Posetioci, kada slušaju njegovu priču, treba da imaju taj njegov osećaj“, kaže Bljakaj.

Sledeće što se može videti u ovoj postavci je zid za imenima žrtava, ispisanim na način da prvo idu prezimena pa imena, kako bi članovi iste porodice bili jedni pored drugih. Sa druge strane zida natpis „Bilo jednom, ne ponovilo se“.

„Bilo jednom je uobičajen početak svake bajke. U ovom slučaju radi se o početku priče o ratu. Iz nevinog ugla deteta otvara nam se jedan svet koji ne bi trebalo da pripada stvarnosti, poput bajke“, ispisano je ispred samog ulaza u staklenu sobu.

______________________________________________________________________________

Nikolin prsluk

Tokom posete muzeju Bekim Bljakaj nam je ispričao priču o Nikolinom prsluku koji je deo izložbe.

„To je Nikolin prsluk, dečak koji je sa svojom sestrom i bakom stradao 1. maja 1999-te godine na mostu u Lužanima. To je bilo kada je autobus Niš ekspresa gađan NATO projektilom. Tu je bilo puno stradale dece. Nikola je bio u tom autobusu sa sestrom i sa bakom. Kada smo išli kod njihovih roditelja u Gračanicu prsluk nije bio kod njih uopšte. Neko dete u Beogradu je nosilo taj prsluk. Nikola je bio član kulurno umetničkog društva i baš je voleo da igra i vrlo često je išao po festivalima u drugim mestima. Roditelji su poklonili to (prsluk) nekoj drugoj porodici čiji se sin bavi folklorom. Kada smo mi objasnili šta hoćemo da radimo oni su nam rekli ‘dođite naredne nedelje mi ćemo doneti prsluk’. Baš su prepoznali važnost. Rekli su nam ‘važno je da taj prsluk vide i neki drugi ljudi i kroz to saznaju sudbinu našeg sina’.“

_________________________________________________________________________

Staklena soba je deo u kojem su izloženi predmeti stradale dece. Bluza, suknja, klikeri, vila, prsluk, đačka knjižica, sveska, kolevka neki su od predmeta koji su ostali kao trag postojanja stradale dece.

„Vrlo često porodice nemaju baš nikakav predmet da ih podseća na decu. Mi smo prikupili od onih koji imaju“, objašnjava Bljakaj.

„Imamo neke predmete koji su jedini preostali u porodici i oni su nam dali da izložimo to“, dodaje on ukazujući da je porodicama bilo važno da ti predmeti budu deo izložbe.

Svaki predmet ima svoj narativ koji priča priču o detetu koje je stradalo ili nestalo tokom rata. Bljakaj nam objašnjava da je ideja samih narativa bila da na dostojanstven način predstave najmlađe žrtve rata.

„Naravno, ne možemo da izbegnemo priču da je to dete stradalo tog i tog datuma u tom mestu. Ideja nam je bila da se sećamo dece na dostojanstven način, ne da podstičemo te negativne emocije već da se na dostojanstven način setimo te dece“, dodaje.

_____________________________________________________________________________

Kolevka sestara Beriša

Pet sestara iz Male Hoče, Adeljina, Njomza, Škurtesa, Ljezija i Eljhama primorane su da krenu put Albanije. Na putu su zaustavljeni u selu Nagavce i primorani da uđu u školsko dvorište. Kada je pao mrak, ovih pet sestara je, sa svojom porodicom, otišlo u podrum obližnje napuštene kuće. Dana 2. aprila 1999. godine bombardovano je selo Nagavce. Od jačine eksplozije srušio se jedan deo kuće, usmrtivši svih pet sestara. Na ovom mestu je živote izgubilo 14 osoba, od kojih su 12 bila deca.

___________________________________________________________________________

Izložba je otvorena 13. maja a zbog još uvek osetljive situacije na Kosovu u Fondu za humanitarno pravo su imali strepnje od reakcija. Očekivali su pitanja poput – da li su žrtve Srbi, Albanci, odnosno koje su nacionalnosti.

„Ovde kada neko uđe ne pita koje nacionalnosti su deca, zbog čega ste postavili ovo ili ono, to je totalno poštovanje prema žrtvama. Drago nam je da smo uspeli da napravimo tako da se vide deca a ne njihova nacionalnost“, kaže Bljakaj.

Jedna od fotografija na zidu portreta

Upravo iz tog razloga je zid portreta napravljen na način da se mogu videti samo slike dece koja su žrtve rata a ne i njihova imena. Na ovom zidu ima oko 350 fotografija dece jer neke od porodica nisu imale ni jednu koja bi mogla biti izložena.

„Dizajnerka ove izložbe je napravila na takav način da i slike budu providne, da se obasja na zidu i da se stekne utisak da ima više dece nego što se vidi na slikama. Kad god dođem ovde ponovo se izgubim, sva deca su tako markantna da je to neverovatno“, kaže Bljakaj.

____________________________________________________________________________

Marijina suknja

Marija je živela sa bratom Nikolom, roditeljima i bakom. Sredinom aprila 1999. godine Marija je sa bakom i bratom otišla u Prokuplje, kod svojih rođaka. Dana 1. maja su se vraćani kući kada je autobus, kod sela Lužane, pogodio projektil i na licu mesta ubio svo troje. U ovom događaju je poginulo jos 34 ljudi od kojih šestoro dece. Kada je bila mala baka joj je kupila ovu suknju. Iako je Marija porasla i više nije mogla da je obuče, njena majka ju je sačuvala kao uspomenu

____________________________________________________________________________

Porodice stradale dece su bile na otvaranju izložbe, kaže Bljakaj, i objašnjava da se često ponovo vrate sa članovima uže ili šire porodice ili prijateljima:

„To nama daje neki signal da ovde pronalaze možda neki svoj mir. Porodica Petrović je po prvi put došla u Prištinu nakon 20 godina a žive u Gračanici. Zatim smo ih dve-tri nedelje nakod otvaranja izložbe ponovo dovezli, bili ovde, išli smo u grad. To je vrlo teško shvatiti, ljudi žive ovde, izgubili su dvoje dece i nisu bili u Prištini 20 godina. Neverovatno. Drago nam je da su po prvi put došli na izložbu.“

Kao istraživač je dugo radio u direktnom kontaktu sa žrtvama. To iskustvo mu govori da je članovima prodica važno da budu priznati te da celo društvo prizna njihovu patnju.

_________________________________________________________________________

Aljtinova torba

Aljtin se, zajedno sa majkom, dve sestre, malim bratom i ostalim rođacima sklonio u piceriju „Kalabrija“ 26. marta 1999-te godine. Na tom mestu je teško ranjen, pored svoje majke, koja mu je rekla ‘sine, pravi se da si mrtav’, što je on uradio i ostao nepomičan. Dok su prenosili tela primetili su da je Aljtin još uvek živ i ubili su ga na licu mesta. Njegovo telo još uvek nije nađeno. Na istom mestu su ubijene Aljtinove sestre i njegov mlađi brat. Bio je učenik četvrtog razreda a u njegovoj đačkoj torbi bile su knjige i sveske po rasporedu za zadnji školski dan na kome je bio.

_________________________________________________________________________

Potraga za istinom i pravdom još uvek traje a mnogi slučajevi ubijene ili nestale dece još uvek nisu rešeni. Dok obilazimo predmete stradale dece, čitamo njihove priče zapitamo se da li je moguće da neko to može uraditi deci i da li počinioce grize savest.

Na naše pitanje ‘da li se desilo da neko od počinilaca ili učesnika zločina obrati Fondu i ispriča svoju stranu priče’ Bljakaj kaže da nema ni jednog takvog slučaja:

„Izbegavanje odgovornosti je još uvek jače od griže savesti. Očito da umešanost i nekih drugih ne motiviše ljude da kažu istinu i pričaju o zločinima gde su i oni imali udela. Bilo bi dobro da imamo takve slučajeve. Čak i ako neko, zbog griže savesti, dođe do situacije da ispriča nešto onda se plaši drugih, onda mora da priča i o zlodelima svojih saboraca ili prijatelja.“

Izložba „Bilo jednom ne ponovilo se“ će se, najavljuje Bljakaj, u maju 2020. godine preseliti u Beograd.

Leave a Reply

Your email address will not be published.