Personifikacija moći

0
477
views
Fotografija: FoNet

Kolumna je izvorno objavljena na sajtu New perspektiva

Tokom svog govora u severnoj Kosovskoj Mitrovici 9. septembra 2018. godine, predsednik Vučić nije građanima najavio nastavak pregovora u Briselu, ali ni njihov prekid. Ono što je takođe zanimljivo, u njegovom govoru nije se moglo prepoznati zalaganje za razgraničenje, ali ni odstupanje od takve politike

Činjenica da mu, iz bezbednosnih razloga, nije dozvoljeno da poseti srpsku enklavu Banje u dreničkoj oblasti, ukoliko se simbolično tumači, može se videti kao prikaz etničkog razgraničenja na delu, razgraničenja koje je, naizgled, u praksi već postojeće, a sporazumom o razgraničenju bi samo bilo formalizovano.

I zaista, ako pogledamo sliku gde Vučić, personifikacija vlasti i moći Srbije, biva zaustavljen od strane kosovskog policajca, personifikacije moći kosovskih vlasti, ta slika uistinu govori više od reči. Ukoliko ovu situaciju izvučemo iz celokupnog konteksta, ona bez sumnje govori u prilog razgraničenju i aktuelizuje ga u prošlosti i sadašnjosti. Vuqiq no pasara.

Međutim, svaka analiza van konteksta bezvredna je i bliska lažnoj vesti. Tako i činjenica da predsednik Vučić nije mogao posetiti Banje ne znači da nije mogao nesmetano da otputuje za Gračanicu ili Štrpce. Ovo su takođe srpske enklave na Kosovu, ali sa mnogo većim brojem stanovnika, širim putevima i brojnijim pristupima.

Ovde nas kontekst ponovo podseća na sebe, jer znamo da je tog dana predsednik imao zakazan govor, te da ga je hiljade građana čekalo na trgu u Mitrovici i da bi tehnički teško bilo izvodljivo da ode toliko daleko na jug i vrati se na vreme da održi govor na severu. A zašto ga nije održao na jugu?

To nije ni bila opcija. Utoliko manje, ako je zaista slika, nazovimo je “personifikacijom moći”, i služila da, barem simbolično pokaže gde je buduća granica. Njegova poseta severu imala je više simboličan značaj, značajnija od samog govora.

Pokazala je da Srbija ima moć i vlast na severu, i to joj, iako se o tome dugo već polemiše, sada već niko ne može poreći. Poseta u kojoj Vučić, predsednik građana koji su ga dočekali u Lešku, Leposaviću, Mitrovici, šeta severom, vedri i oblači, je značajna za jačanje pregovaračke pozicije Srbije, ali je i mač sa dve oštrice, ukoliko služi za argumentovanje razgraničenja.

Ako je personifikacija moći u blizini mesta Banje trebalo da znači “odavde ne možemo dalje”, kada je vratimo u kontekst iz kojeg je izvučena, ta slika zapravo cvili “probaj na drugu stranu”. Majstori alternativnih puteva, u Srbiju smo često išli provlačeći se kroz šiblje Kopaonika, jer je administrativni prelaz u Jarinju bio blokiran. Ta privremena nepristupačnost je samo jačala našu vezu sa Srbijom.

Nadam se da je i teška pristupačnost sela Banje, i sela Osojane, i Štrpca i Gračanice i drugih srpskih enklava za Srbiju i Srbe samo privremena. Razgraničivši se sa Albancima, razgraničili bismo se i sa njima.

Ostavivši njih “preko grane”, odbacili bismo pravo, ili nam, kao na onoj slici, ne bi bilo dozvoljeno da se dalje borimo za njih, rekli bi nam da gledamo svoja posla u svojoj državi ako već taj deo Kosova njoj više ni formalnopravno ne bude pripadao. Umesto da obezbedimo i sebi i njima slobodu kretanja. Umesto da gradimo bolje odnose sa onima “drugima”, ako već nismo u dobrim.

Kada severnjacima koji se zalažu za razgraničenje postavim pitanje Srba na jugu, često ističu argument da je “njima i onako loše”, da se “neće ništa manje iseljavati ako ovako ostane”, da ih i onako uskoro “neće biti”.

Međutim, sa istim argumentima se može čuti zalaganje za nezavisnost čitavog Kosova iz perspektive nekoga iz Srbije. Dakle, ako zanemarimo humanu komponentu, sve zavisi koliko si severno, a južno je, i onako, tužno.

Kakav li je tek pogled iz Nemačke?

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here