Pomirenje nije Haradinajevo

0
552
views

Svojim nedavno izrečenim ultimatumom „pomirenje za priznanje“, premijer Kosova, RamušHaradinaj, obelodanio je svoj veoma površan, trgovački pogled na pomirenje i tumačenje pomirenja kao nečeg što se isključivo vodi na bilateralnom nivou i zavisi od odluka čelnika vlasti, zanemarujući pritom multietničnost samog Kosova i potrebe za pomirenjem unutar njega, ali i slobodnu volju ljudi da o pomirenju u sebi i odnosu sa  drugima – sami odlučuju.

„Šta može dati Kosovo za postizanje ovog sporazuma? Pomirenje, jer drugo nemamo šta da damo. Pomirenje nije malo, znači da zaboravimo naš bol, za nestalima, ubijenima, štetu, žrtve seksualnog nasilja, uništenu i opljačkanu ekonomiju, i kada se pomirimo, dajemo mnogo, mnogo više nego što je iko mogao dati“ – reči su premijera Haradinaja kojima je pomirenje banalizovao, sveo na pitanje odluke vladajuće i političke „elite“ i, kao da to nije bilo dovoljno, poistovetio ga sa zaboravom, sa uskraćivanjem priznanja i kompenzacija žrtvama i zanemarivanjem istine o nestalima i ubijenima.

Postavlja se pitanje u čije ime premijer Kosova trguje pomirenjem? On o „našem“ bolu govori sa mesta premijera svih zajednica koje žive na teritoriji Kosova, pa se pitam, čiji je to bol i ko smo to „mi“ za premijera? Nije teško shvatiti da on govori isključivo u ime jedne etničke zajednice, one kojoj pripada. Međutim, čak i tada, premijer Haradinaj je svojom izjavom prisvojio pravo da govori o pomirenju u ime ljudi koje nikada nije upitao šta pomirenje za njih znači, ljudi koje naziva „mi“, čime se sa njima poistovećuje, mada nije ni sa njima isti.

Niko nema pravo da umesto vas, ni umesto nas, govori o pomirenju kao ni da ga za nas tumači i da ga, ne pitajući nas, sprovodi. Niko nema to pravo, mada ga može prisvojiti, kao što to čine sa mnogim drugim pravima koja prisvajaju, a po zakonu nemaju. A, pogotovo, što je dublje od svakog pisanog zakona ukorenjeno u nama samima, našim zaboravom ili nezaboravom, oproštajem i istinom za kojom tragamo ne može i ne sme trgovati nijedan Albanac niti Srbin, bez obzira na titulu koju koristi da bi opravdao iskorišćavanje tog prava.

Pomirenje je individualno osećanje kojem se teži pojedinačnim i kolektivnim naporima i angažovanjem. Kao procesje, pak, pomirenje dugoročno, ono stalno traje i, mada se ne može zaustaviti, može se unaprediti i podstaknuti različitim inicijativama i strategijama, ali i usporiti i unazaditi nesmotrenim ili namernim aktivnostima sa tom svrhom. Pomirenje je i „mesto“ na koje su neki stigli, neki su na putu, a neki možda neće ni doživeti da ga dostignu. Da li će neko dostići pomirenje ili ne često je rezultat potrebe, ali i volje, uzrokovane spoljašnjim i unutrašnjim uticajima.

Pomirenje može, ali nužno ne mora uključivati oproštaj. Ono može, ali nužno ne mora uključivati zaborav.

Pomirenje može, ali ne mora nužno uključivati istinu, i može, ali ne mora nužno uključivati pravdu.

Svako od nas ima svoje viđenje pomirenja i preduslova čije je ispunjenje neophodno da bi smo (možda) mogli doći do pomirenja. Za Ramuša Haradinaja taj preduslov je možda priznanje Kosova kao države, za nekog drugog Albanca ili Srbina je pravda, saznanje istine o voljenima koji su nestali, za nekoga je taj preduslov izvinjenje.

Haradinaj nije Kosovo, niti je pomirenje Haradinajevo.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here