PRIŠTINSKI UNIVERZITET KOJI NIJE U PRIŠTINI

0
1772
views
Foto: Atdhe Mulla

Tekst je izvorno objavljen na Prishtina Insight.

To read the article in English click HERE.

Stara i oronula zgrada nekadašnje škole Branko Radičević u Severnoj Mitrovici. U njoj žive ljudi koji su izbegli  još iz Hrvatske. Ta zgrada je baš blizu studentskih domova. Tu su  škole i kafići u kojima izlaze studenti. Svi se vrte oko te zgrade, a ona ostaje tu gde jeste. Oronula i sa ljudima koji su bespomoćni.

Ovako izgleda zamišljena fotografija kojom bi student grafičkog dizajna Milan Dobrić opisao život i studiranje u Severnoj Mitrovici na „Univerzitetu Priština sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici“.

Uprkos nedostacima, ovo je i dalje jedina institucija na Kosovu u kojoj je visoko obrazovanje dostupno na srpskom jeziku. Zato ne čudi što je ovaj univerzitet jedan od simbola srpske zajednice na Kosovu. Danas broji oko 7500 studenata i u svom sastavu ima deset fakulteta a jedanaesti je rektorat sa statusom pravnog lica i funkcioniše kao sastavni deo obrazovnog sistema Srbije.

Dok sedimo u restoranu „North City“ Milan nam priča o svom pogledu na Mitrovicu i studiranje u ovom gradu. Neuobičajena tišina u studentskom gradu. Studenti su ili na predavanjima ili na pauzi u obližnjim kafićima. Soho, Krim, Incognito, Cuba Cafe, Sklonište, Akvarijus su neka od najpopularnijih mesta od mnogobrojnih kafića u kojima studenti provode slobodno vreme. Sva važna mesta su na pešačkoj udaljenosti od fakulteta ili studentskog smeštaja.

Cafe Soho Severna Mitrovica, foto: Atdhe Mulla

Milan ističe da je ovo jedna od prednosti studiranja u Mitrovici jer se među studentima ostvaruje veća bliskost nego što je to slučaj u velikim gradovima. To je ujedno i mana jer na malom prostoru nema dovoljno sadržaja adekvatnih za studente.

Od Milana nismo dobili jasno objašnjenje zašto su stara zgrada i raseljena lica na fotografiji kojom opisuje univerzitet i Mitrovicu. Možda odgovor možemo tražiti u istoriji ove visokoškolske ustanove koja se u poslednjih osamnaest godina preseljavala, menjala stare i nove zgrade i bila u izbeglištvu, dok svoje sedište nije našla u Mitrovici koje se čak i danas smatra privremenim.

Studentski centar Mitrovica, foto: Atdhe Mulla

Univerzitet u Prištini osnovan je 18. novembra 1969. godine. U sastav ovog Univerziteta su ulazili fakulteti čije je sedište bilo u Prištini, a kasnije su mu se priključili i drugi fakulteti i više škole na Kosovu. Nastava se odvijala na srpskom i albanskom jeziku do školske 1991/92. godine kada dolazi do podele obrazovnog sistema. Fakulteti Univerziteta u Prištini na srpskom jeziku su nastavili da rade u okviru obrazovnog sistema Srbije.

U međuvremenu, većina albanskih profesora je otpuštena a predavanja na albanskom jeziku su prestala. Kao odgovor na to, albanski profesori su organizovali paralelni sistem obrazovanja, ukljušujući i prištinski univerzitet koji je funkcionisao ilegalno.

Nakon dogovora postignutog između jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove iz Demokratskog saveza Kosova 1. septembra 1996. godine, uz posredovanje Zajednice „Sent Euđidio“, potpisan je Sporazum o obrazovanju koji je podrazumevao podelu univerzitetskih prostorija. Na osnovu tog Sporazuma formirana je Komisija „3+3“, koja je 23. marta 1998. godine pripremila dogovorene mere za primenu Sporazuma o obrazovanju. Međutim, ovaj sporazum nikada nije zaživeo.

STUDENTSKI ŽIVOT U  PREDRATNOJ PRIŠTINI

Upravo tih godina (1996.) svoje osnovne studije na Filozofskom fakultetu u Prištini započela je Tatjana Kompirović, današnja profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Mitrovici. Sećajući se svojih studentskih dana kaže da je nastava bila na visokom nivou ali da su uslovi stanovanja za studente bili ispod proseka.

Studentski domovi u Prištini. Fotografija je nastala ’90-ih godina. Na korišćenje ustupila Tatjana Kompirović.

Profesorka Kompirović, odnosno, studentkinja treće godine Filozofskog fakulteta u Prištini 1999. godine, nije očekivala da će konfliktna situacija na Kosovu kulminirati bombardovanjem. Kada se to desilo i dalje je htela da normalno nastavi studije. Tokom aprilskog i junskog ispitnog roka je pokušavala da nađe profesore u Prištini, kako bi na vreme privela kraju školsku godinu.

Kada je počeo rat morala je da se, iz studentskog doma u Prištini vrati kući u Zubin Potok, na severu Kosova. Nije htela da propusti svoje ispite tako da je sa drugom Nemanjom otišla u Prištinu tokom junskog ispitnog roka, kada je NATO bombardovanje bilo u toku.

„Nemanja je još i imao sreće pa je našao neke profesore tada. Neki su otišli, nije već bilo ni redovnog prevoza. Redovne linije su već bile ukinute, ko se kako snađe da ode od tačke A do tačke B“, kaže Tatjana.

„Nemanja mi je rekao ’idem sutra’, ja mu kažem hajde i ja da krenem. Verovatno smo to uradili jer smo bili mladi“.

Fakultet tehničkih nauka u Prištini ’90-ih godina. Fotografiju ustupila Tatjana Kompirović.

Od juna 1999. godine demografija Prištine se dramatično promenila. Mnogi Albanci su proterani ili pobegli iz grada i zatražili su utočište u Albaniji, Makedoniji ili negde drugde. Juna ’99. godine su se vratili dok je većina Srba pobegla iz grada i nikada se nisu vratili.

„Bukvalno žive duše nema, odjednom sirene u sred Prištine, svi beže  sa ulice, pusto. Od onog grada koji vrvi od gužve, ne ovolike kao što je sada, ali opet, grad je bio najveći na našem prostoru. I mi onda kažemo, hajde da se vratimo kući, gde smo došli, što smo došli“, dodaje.

Junski ispitni rok i potraga za profesorima su bili poslednji studentski dani u Prištini za Tatjanu Kompirović ali i za još oko stotinu njenih kolega sa katedre za pedagogiju i za oko 16.000 studenata prištinskog Univerziteta.

Fakultet tehničkih nauka u Prištini ’90-ih godina. Fotografiju ustupila Tatjana Kompirović.

Oktobarski ispitni rok 1999. godine za studente Filozofskog fakulteta je održan u Višoj školi u Zvečanu.

„Većina ljudi se raselila, otišla u izbeglištvo. Uglavnom ljudi koji su živeli ovde u blizini (na severu Kosova) su došli na taj ispitni rok, to je bio popis stanja tada“, kaže Kompirović.

Na kraju je uspela da završi svoj ispit a danas je profesor na Filozofskom fakultetu preseljenog univerziteta.

UNIVERZITET NA SRPSKOM JEZIKU ODLAZI IZ PRIŠTINE

Od tog trenutka Univerzitet na srpskom jeziku kreće u izbeglištvo i traži mesto za nastavak obavljanja obrazovne delatnosti. Posle rata albansko osoblje se vraća u prvobitne prostorije univerziteta u Prištini koje će kasnije dobiti naziv „Hasan Priština“.

Fakultet na srpskom jeziku se seli u više pravaca. Fakultet tehničkih nauka je bio u Mitrovici, tu su bili bivši fakulteti Građevinsko-arhitektonski, Mašinski i Elektrotehnički iz Prištine, zajedno sa Rudarskim fakultetom koji je već bio u ovom gradu. U Blace su se izmestili Ekonomski i Filozofski fakultet i Viša poslovna škola iz Kosova polja, u Kruševcu Prirodno-matematički, Medicinski i Poljoprivredni fakultet. U Varvarinu je bio Fakultet umetnosti, u Vranju Pravni fakultet. Fakultet za fizičko vaspitanje, Učiteljski fakultet i Viša ekonomska škola su nastavili sa radom u opštini Leposavić.

Iz prištinskog studentskog centra i fakultetskih prostorija studenti Filozofskog fakulteta su bili smešteni na jednom spratu osnovne škole u Blacu, malom mestu ispod Kopaonika. Iako su dobili smeštaj koji je bio pristojniji, sa sopstvenim kupatilom, to nije moglo da nadomesti žal za periodom provedenim u Prištini.

„Ali to nije moglo da nadomesti te stvari – ljude koji ti nedostaju. Nama je izgledalo tužno. Kad se zapitaš kako mi je šta mi je – sve mi je ok ali nema onih koji treba da budu tu. To je prvi utisak“,seća se Kompirović svojih studentskih dana u Blacu.

„Imaš troje, četvoro ljudi koje poznaješ i sa kojima si tri godine izgradio neki odnos, svi ostali su van tvog domašaja, daleko odatle“, dodaje.

UNIVERZITET NA SRPSKOM JEZIKU SE VRAĆA NA KOSOVO

Odlukom Vlade Srbije krajem 2001. godine Univerzitet prelazi u Mitrovicu koja je određena kao njegovosedište. Ujedno dobija i naziv Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Postepeno, svi fakulteti koji su bili u sastavu Univerziteta, vraćaju se na prostor Kosova. Osim Mitrovice, neki od fakulteta su smešteni u Leposaviću i Zvečanu.Kako se selio Univerzitet tako su se selili i profesori, administrativni radnici i studenti.

Tatjana Kompirović, profesorka na katedri za Psihologiju, foto: Fejsbuk

„Mi smo nedavno ispratili u penziju jednu garnituru profesora koji su od zasnivanja radnog odnosa ostali verni tom Univerzitetu i našem fakultetu, iako su imali prilika da odu negde drugo, ostali su ovde“, kaže Kompirović.

Uiverzitet u Prištini je akreditovan od strane Ministarstva prosvete Kosova dok je Univerzitet Priština sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici akreditovan od strane Srbije i nije priznat od strane kosovskih vlasti.

Prema rečima Blagoja Nedeljkovića, koji je u vreme intervjua bio rektor, veliki problem sa kojim se univerzitet suočava jeste nedostatak vlasništva nad imovinom.

foto: Atdhe Mulla

„Ispunili smo minimalne uslove za akreditaciju svakog pojedinačnog fakulteta u sastavu Univerziteta. Naravno, to nije dovoljno jer dve trećine od tog školskog prostora mi plaćamo kao zakup i tretiramo ga kao prostor koji smo iznajmili kako bismo mogli normalno da odvijamo teoretsku i praktičnunastavu“, kaže za BIRN rektor Blagoje Nedeljković.

Šesnaest godina nakon što se Univerzitet vratio na Kosovo, nedostatak nastavnog prostora je problem koji muči studente i profesore. Filozofski fakultet je smešten u montažnoj zgradi koju deli sa Filološkim fakultetom, pa se nastava odvija tako da jedne nedelje predavanja imaju studenti jednog a naredne nedelje studenti drugog fakulteta dok oni drugi nemaju predavanja. Prirodno-matematički i Pravni fakultet nastavni prostor dele sa Tehničkom školom u kojoj su smešteni i učenici gimnazije i ekonomske škole.

Na fakultetima u Mitrovici ima studenata sa Kosova, zatim iz Kuršumlije, Blaca, Kruševca, Kraljeva, Čačka, Novog Pazara, Raške, Sjenice pa čak i iz Beograda i Crne gore. Pristupačniji uslovi studiranja, cene školarine i smeštaja su neki od razloga zbog kojih se studenti odlučuju da odaberu ovaj Univerzitet.

„Ima mnogo manje prakse, na primer za studente tehničkog fakulteta, fakulteta umetnosti, prirodnih nauka“, kaže Milan Dobrić, student grafičkog dizajna. „Mislim da bi trebalo da se malo više ulaže u tu budućnost i da neko ima viziju kako bi ti poslovi trebalo da izgledaju u narednom periodu. Mislim da se malo više radi po starom šablonu i da se ne pripremaju nove metode učenja“, smatra 26-ogodišnji Dobrić kome je ovo drugi fakultet jer je već diplomirao na Visokoj tehničkoj školi u Zvečanu.

Milan Dobrić, student grafičkog dizajna. Foto: Atdhe Mulla

Profesori smatraju da uslovi za studiranje i rad nisu idealni, naročito ako se današnji školski prostor uporedi sa onim koji je Univerzitet koristio dok je bio smešten u Prištini.

„Ono što je važno da smo se sakupili i ponovo smo u jednom gradu kao što je Kosovska Mitrovica i delujemo u pravcu da, što je moguće približnije tim uslovima, napravimo uslove u ovom gradu“, kaže rektor Nedeljković.

Kada je u pitanju naziv Univerziteta, u kome je naglašeno da je Mitrovica njegovo privremeno sedište, naši sagovornici nemaju jasan odgovor, samo imaju različite asocijacije na Prištinu kao grad.

„Prištinu volim iz svojih sećanja ranije. Lepo je sve to, nisam više deo toga i ta ljubav iz tog doba je nestala i ostala su emotivna sećanja na taj grad i te dane ali ne više nešto da se žali za tim da bi u nekoj projekciji budućnosti sebe videla tamo ponovo u bilo kom obliku“, kaže profesorka na katedri za pedagogiju Tatjana Kompirović.

„Od kada ja znam za fakultet on je u Mitrovici, sada ne znam do kada će biti privremen“, kaže 26-ogodišnji Dobrić.

„Priština je, što se tiče Srba, zabranjeni grad“, smatra rektor Nedeljković.

Jedina komunikacija ovog Univerziteta sa Prištinom se odvija preko organizacije Evropski centar za pitanja manjina (ECMI) koja je posrednik u procesu verifikacije diploma između Univerziteta na severu Kosova i kosovskog Ministarsta obrazovanja. Radi se o procesu koji je rezultat dogovora o međusobnom priznavanju diploma koji su postigli Beograd i Priština u Briselu. Verifikacija podrazumeva proveru validnosti diploma koje su izdate na Univerzitetu sa sedištem u Mitrovici. Do sada je verifikovano 633 diploma sa ovog Univerziteta, dok je ukupan broj podnetih zahteva 1113. Verifikacijom diploma, svršenim studentima omogućeno je zapošljavanje u javnim institucijama Kosova, polaganje stručnih ispita među kojima je i pravosudni.

STUDENTSKI ŽIVOT U SEVERNOJ MITROVICI

Dok je tokom vremena Jugoslavije Mitrovica bila poznata po muzičkoj sceni i životnom standardu koji su obezbeđivali rudnici Trepča, danas je ovaj grad poznat po podeli na Srbe i Albance koje razdvaja reka Ibar. Ovo je česta tema diskusije u pregovorima Beograda i Prištine u Briselu kao i mesto kontroverznih događaja.

Severna Mitrovica je danas studentski grad sa svim svojim prednostima i nedostacima.

„I prednosti a i mane ogledaju se u tome što je Mitrovica malo mesto. Pruža za svakoga ponešto. I za one koji se bave sportom, i za one koji se bave umetnošću pa čak i za one koji vole izalske“, kaže Adila Kahrović studentkinja geografije iz Sjenice.

Apsolvent arhitekture Aleksandra Radulović, koja je rođena u Prištini, trenutno priprema svoj diplomski rad. Nakon odslušanih predavanja se vratila u Beograd gde nakon rata živi.

„Mitrovica je grad u kome nikad nisi sam. Uvek se nađe neko s kim možeš da popiješ kafu, pivce, da zablejiš, prošetaš. Ovde se lako stiču prijateljstva. Mnogo sam više vremena provodila napolju sa društvom, nego što to činim ovde u Beogradu“, kaže Aleksandra.

Iako imaju dosta pozitivnih iskustava tokom studiranja u Mitrovici, studenti vide razliku u odnosu na veće studentske centre.

„Mitrovica sama po sebi je mali grad i celokupna politička situacija utiče i na raspoloženje studenata, građana, fakulteta i profesora. S obzirom da je Mitrovica tako mala, za razliku od Beograda, nema toliko mogućnosti da ponudi studentima“, kaže Milan Dobrić.

„Mitrovica ima dosta studenata i dobrim delom zavisi od istih“, dodaje.

Za razliku od studenata koji žive na Kosovu ili u neposrednoj blizini, ima i onih koji su put Mitrovice krenuli sa predrasudama – u neizvesno i nepoznato.

„Moj put do ovde je bio strah od toga šta ću da vidim jer su mi punili glavu, pre svega mediji. Ljudi to upijaju i dobiju sliku o tome kao da je ovo Vijetnam, tamo pedestih godina, padaju bombe. Ja sam to očekivao. I onda sam video da ljudi funkcionišu sasvim normalno“, kaže Stefan Stevanović iz Batočine (opština u blizini Kragujevca), koji je svoje osnovne studije završio na Fakultetu umetnosti u Zvečanu.

Kaže da se na Kosovo vrlo rado vraća i dodaje – „Nisam ja tu proveo četiri dana ili četiri sata, četiri godine sam proveo, video sve i svašta, susreo svakojake ljude, neki su mi prijatelji, neki nisu, neki su mi saradnici i prijatelji. To je jedna mala vesela komuna“.

Stefana zatičemo u naselju Bošnjačka mahala, u prostorijama Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“ gde radi kao saradnik u nastavi pri malom ateljeu. Pomaže u pripremama izložbe „Leva strana uma“ na kojoj su studenti likovne umetosti izlagali radove o psihičkim stanjima čoveka. U šali kaže da radovi njegovih kolega nisu dobri ali ipak podržava to što izložba postoji. I pored prvobitnih predrasuda o Mitrovici kaže da je došao ovde jer nema strah od nepoznatog.

„Ta pozadina studenstskog života ovde, mislim da je svuda ista. Studenti – ljudi bez para koji uvek hoće nešto da rade i da se ostvaruju kroz nešto a opet sve to negde završi kako valja, negde ne“, kaže Stefan.

Izložba “Leva strana uma”, galerija “Akvarijus”. Foto: Haris Ličina

Sada na Mitrovicu uglavnom gleda sa distance od oko 300 kilometara jer najveći deo vremena provodi u Beogradu, gde je na master studijama. Bez obzira na sve prednosti velikog grada, kaže da Mitrovica ima dušu dok je u Beogradu, po njegovom mišljanju, sve „sterilno“.

„Ovde stvari imaju dušu, prostor sam po sebi, kao geografska celina, ima dušu. A tamo je sve hladno i nepristupačno. Na neki način nedodirljivo“, kaže Stefan.

„A te četiri godine mog studiranja i života ovde mogu samo da karakterišem kao neki Kusturičin film ili kao neku Dalijevu sliku“, dodaje.

Za one koji ostaju u Mitrovici alternativna i avangardna mesta postaju sve popularnija. Osim „Akvarijus“ galerije jedno od popularnih je i Kulturno sklonište bes(i)misao, smešteno u napuštenoj pekari. Prolaznicima koji krenu od tehničke škole prema novoj autobuskoj stanici u oči upada puno cveca koje čak i visi sa krova garaže/skloništa. U prostoru od dvadesetak kvadratnih metara jedan kauč, fotelja, nekoliko stolica, šank, jedan TV i nekoliko mladih ljudi iz različitih mesta, različitih stilova oblačenja, frizura i pogleda na svet.

Stefan Cerovina, jedan od osnivača kulturnog skloništa “Bes(i)misao”. Foto: Atdhe Mulla

„Mislim da nije previše besa već je premalo mišljenja u besu, ljudi malo misle o tome. Mi smo odlučili da se bavimo kulturom, naukom i umetnošću i tu energiju koristimo u tom pravcu. Besmisao kao karakteristika, ne samo Mitrovice, čini se da je to i na globalnom nivou, ali svakako je ovde primetan i snažan taj doživljaj“, tako Stefan Cerovina, bivši student psihologije, objašnjava naziv ovog mesta u kome se održavaju različite tematske večeri za studente ali i sve koji žele da dođu u „sklonište“.

Oba Stefana sa kojima smo razgovarali smatraju da među studentima ali i u Mitrovici uopšte nema dovoljno slobode mišljenja i da su to razlozi zbog kojih svoje slobodno vreme vole da provode na kreativan način kojim žele da tu slobodu probude.

„Ako neko podigne dva prstića i počne da se razlikuje po bilo čemu, da li je u pitanju naučnik, umetnički stvaralac ili samo jedan čovek koji misli, i desi se ta pojava, mi to gazimo odmah jer nam tako stravično smeta tuđi uspeh a ne shvatamo da je to nekim delom možda i naš uspeh“, kaže Stefan Stevanović iz Batočine.

Viđenje Mitrovice i Univerziteta sa početka priče, očima studenta koji je rođen i živi u ovom gradu, se razlikuje od pogleda koji ima njegov kolega Stefan Stevanović. Ukoliko bi naslikao nešto što se odnosi na Mitrovicu i njegovo studiranje u ovom gradu, slika bi zauzela upadljivo mesto na njegovoj izložbi. To bi, kaže, bio krik, sa puno crvene boje koja nešto poručuje.

„Da li ovi ljudi imaju krik, da li imaju vapaj za nečim? Da li su u nekoj rupi i pokušavaju da izađu.Ovo ovde je jedna potpuna anarhija, odsustvo svega a ustvari prisustvo, isto tako, svega. Ali funkcioniše kao jedan organizam“, zaključuje Stefan.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here