Privatizacija i prava raseljenih

Još jedno pitanje koje se tiče imovine na Kosovu, ali i raseljenih je pitanje privatizacije društvenih preduzeća i parvo bivših radnika na dobit od privatizacije. Privatizacija je na Kosovu počela 2002. godine. Maja naredne godine raspisan je tender za prvu grupu preduzeća. Proces privatizacije na Kosovu se u pojedinim slučajevima smatra i spornim, ocene su, posebno u srpskoj javnosti, da se ne poštuju prava vlasnika društvene imovine (Republika Srbija). Posebnom uredbom utvrđeno je pravo zaposlenih na deo prihoda od privatizacije na prioritetnoj osnovi.

Pravo na novčani iznos od prodajne cene preduzeća imaju samo oni koji se u momentu privatizacije mogu smatrati zaposlenima određenog preduzeća, jer UNMIK-ova Uredba 2003/13 “O promeni prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini“, koja reguliše ovo pravo, propisuje da pravo imaju lica koja se u vreme privatizacije nalaze na spisku zaposlenih tog preduzeća i najmanje tri godine su se nalazila na platnom spisku preduzeća.

Takođe, ovo ne sprečava zaposlene, koji tvrde da bi bili tako registrovani da nisu bili predmet diskriminacije, da podnesu žalbu Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova.

Dobit koja se deli među zaposlenima predstavlja 20% od prodajne cene preduzeća – 75% od sume deli se na jednake delove među zaposlenim; 25% srazmerno godinama staža ostvarenim u preduzeću koje je privatizovano.

Prema poslednjem dostupnom izveštaju Kosovske agencije za privatizaciju koja je nadležna za proces privatizacije društvenih preduzeća na Kosovu, a koji je iz 2017. godine, isplaćeno je 18,432,392 evra zaposlenima privatizovanih preduzeća.

Da bi radnici stekli pravo na prihod od privatizacije potrebno je da nakon javnog poziva Kosovske agencije za privatizaciju pravovremeno dostave dokumentaciju – radnu knjižice (za radnike koji ih poseduju), ili Ugovor o radu, informacije o ličnom dohotku, u slučaju nedostatka radne knjižice, bilo koji drugi dokument kojim se dokazuje zasnivanje, ili završetak radnog odnosa, odluku/rešenje o prestanku radnog  odnosa, ostala lična dokumenta koju izrađuje upravnik i sindikat preduzeća saradnji sa Unijom nezavisnih sindikata Kosova.

Kosovska agencija za privatizaciju potom objavljuje Privremenu listu radnika na svojoj zvaničnoj Internet stranici, u odeljku glavnih publikacija na albanskom i srpskom jeziku, a koji imaju pravo na deo dobiti od prodaje preduzeća. Žalbe na ovu listu radnika se podnose Kosovskoj agenciji za privatizaciju koja nakon toga objavljuje Konačnu listu radnika. Žalbe na Konačnu listu radnika se upućuju Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova, a žalbe na presudu Posebne komore Vrhovnog suda se upućuju Apelacionom veću ove Komore.

Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti od kraja 2007. godine pruža pravnu pomoć interno raseljenim licima u postupcima za realizaciju prava iz privatizacije na Kosovu. Pružili su pravnu pomoć u privatizaciji za više od 2000 radnika.

 

U pisanom intervjuu sa ekspertima ove organizacije razgovarali smo o pitanju prava raseljenih i njhove dobiti od privatizacije.

Prema njihovom dosadašnjem iskustvu najveće prepreke za realizaciju prava raseljenih lica u ovom procesu na Kosovu su to što je raseljenim licima teško da dobiju blagovremene informacije o objavljivanju lista radnika od kojih teku rokovi za žalbe, otežano dostavljanje žalbi na Kosovo i teškoće u pribavljanju dokaza kojima argumentuju svoje pravo da se nađu na listama radnika koji imaju pravo da učestvuju u dobiti od privatizacije.

“Liste radnika se objavljuju i u srpskim novinama (ranije „Kurir“, „Blic“, poslednjih godina „Danas“) što podrazumeva da bi raseljena lica svakog dana trebalo da kupuju novinu u kojoj može biti objavljena lista. Liste radnika se takođe objavljuju na Internet stranici Kosovske agencije za privatizaciju, što za veliki broj raseljenih nije najpogodniji način da budu blagovremeno informisani. Poštanski saobraćaj iz Srbije prema Prištini ne funkcioniše. Velikom broju raseljenih lica radne knjižice su ostale u preduzećima u kojima su radili, tako da postoje teškoće u dokazivanju ispunjenosti uslova da se nađu na listama radnika,” objašnjavaju iz BCM-a.

Tako je jedini način da žalbe stignu na vreme u Kosovsku Agenciju za privatizaciju ili Posebnu komoru Vrhovnog suda Kosova da neko lično žalbe preda u ove isnstitucije, ili da se iz delova Kosova gde funkcioniše Kosovska poštanska služba na vreme upute poštom.

Takav je slučaj, jer i dalje ne funkcioniše poštanski saobraćaj iz Srbije prema Prištini, dodaju iz ove organizacije.

Sa druge strane, kada se govori o procesu podnošenja žalbi na liste radnika i koliko je žalbeni proces uspešan, navode da je, prema njihovom iskustvu, taj proces veoma uspešan i da je procenat usvojenih žalbi visok.

“Više od 90% žalbi koje je pisao BCM su usvojene, najčešće u postupku pred  posebnom Komorom Vrhovnog suda. Uspešnost zavisi od snage argumenata koji se navode u žalbama i dokaza koji te argumente prate,” ističu.

Jedno od objašnjenja zašto je to tako je i to što je praska Posebne komore Vrhovnog suda u međuvremenu donekle izmenjena po pitanju privatizacije, a u odnosu na to na kome je teret dokazivanja diskriminacije.

“Raniji stav je bio da raseljena lica moraju dokazati da su bili diskriminisani i da zbog toga nisu na listi radnika. Taj stav je zamenjen stavom da je dovoljno pozvati se na diskrimiciju (pored ispunjavanja ostalih uslova za uvrštavanje na listu radnika), a da je na Kosovskoj agenciji za privatizaciju teret dokazaivanja da diskriminacije nije bilo,” ističu iz BCM-a.

U jednom od svojih tektstova navode i da je praksa PKVS Kosova, koja je razvijana kroz vreme, omogućila da značajan broj raseljenih lica realizuje svoja prava iz privatizacije i ostvari konkretnu novčanu dobit. Ali isticu i da je ovaj primer jedini primer na Kosovu gde je raseljenim licima zaista omogućena efikasna sudska zaštita njihovih prava.

Leave a Reply

Your email address will not be published.