Problemi sa imovinom na Kosovu sistemskog karaktera – zahtevaju hitna sistemska rešenja

Dr Milica Matijević, naučni istraživač Instituta za uporedno pravo u Beogradu, od 2004. godine se bavi istraživanjima vezanim za interno raseljena lica i povratnike sa Kosova. U razgovoru sa CBS-om, ocenila je da su prepreke za ostvarenje imovinskih prava raseljenih na Kosovu sistemskog karaktera i da veruje da je rešavanje svih nerešenih imovinskih sporova proisteklih iz konflikta moguće samo ukoliko ono bude postavljeno kao neizostavan uslov za normalizaciju odnosa između vlasti u Beogradu i Prištini.

Takođe, dr Matijević naglašava da je nedovoljno efikasno rešavanje problema koji se tiču imovinskih pitanja dovelo do „stalne pravne nesigurnosti koja potkopava ne samo šansu za izmirenje dva naroda, već i onemogućava da oni koji žive na Kosovu, kao i sami raseljeni, sagledaju sopstvenu budućnost dalje od svakodnevnog preživljavanja“.

 

Glavni nalazi istraživanja dr Matijević vezanih za prava raseljenih lica sa Kosova, prema njenim rečima, jasno ukazuju na to da su prepreke za ostvarivanje osnovnih prava raseljenih lica brojne, međusobno uslovljene i sistemskog karaktera. Dodaje da su se u ranim godinama nakon sukoba ove prepreke pre svega ticale nepostojanja uslova za bezbedan povratak u mesto porekla, te da je „loša bezbednosna situacija nedopustivo dugo trajala i ostavila trajne posledice na proces povratka“.

Druga prepreka povratku raseljenih i ostvarivanju njihovih svojinskih prava, prema oceni dr Matijević, je to što „pravni i institucionalni sistem na Kosovu temeljno ignoriše postojanje raseljenih lica,“ (…) ne uzimajući specifičnosti njihovog položaja u odnosu na položaj ostalih stanovnika, te time veoma otežava njihov pristup javnim dobrima i ostvarivanje prava.

V.J: Kako biste ocenili rad kosovskih institucija koje su se bavile imovinskim pravima, tužbama i žalbama?

M.M: Prepreke za ostvarenje imovinskih prava raseljenih na Kosovu su sistemskog karaktera, a rad pojedinačnih institucija nadležnih za postupanje u postupcima za zaštitu prava raseljenih je daleko od besprekornog.

Ova se primedba naročito odnosi na prvostepene i drugostepene sudove, koji su u sporovima o imovinskim pravima često dozvoljavali da izvesni pravni instituti, kao što je, na primer, institut privremenog zastupnika, budu zloupotrebljeni na štetu raseljenih lica. Ili su, pak, svojim postupcima onemogućavali ostvarenje prava na pristup sudu za raseljena lica na taj način što nisu uzimali u obzir posebne okolnosti koje otežavaju ili su, u određenim periodima, sasvim onemogućavale pristup sudu za ovu kategoriju lica, kao što je manjak fizičke bezbednosti, nepostojanja poštanskog saobraćaja, problem sa overom dokumenata, itd.

V.J: Koje bi bile Vaše preporuke za prevazilaženje problema i unapređenje efikasnosti bavljenja ovim pitanjima od strane nadležnih institucija?

M.M: S obzirom da su prepreke sistemske prirode, međusobno su uslovljene, što znači da bez otklanjanja jedne nije moguće otkloniti drugu. Često se tiču veoma složenih pravnih pitanja. Pravni i institucionalni sistem na Kosovu je od 1999. pretrpeo nekoliko faza temeljnih promena. Ove promene su dovodile do preklapanja nadležnosti mnogih institucija, do nejasnoća u pogledu toga koje pravo treba primeniti, do nastajanja brojnih pravnih praznina koje su omogućavale zloupotrebu prava na uštrb raseljenih, itd. Skup ovih okolnosti za posledicu ima veliki stepen pravne nesigurnosti i jedan dugotrajan i sveprožimajući osećaj bespomoćnosti koji je mnoge raseljene doveo do toga da dignu ruke od svojih nepokretnosti ili ih prodaju daleko ispod njihove tržišne vrednosti.

Dakle, problemi sa kojima se raseljeni susreću u vezi sa svojom imovinom na Kosovu se mogu rešiti jedino na sistemski način, kroz set međusobno usklađenih, pažljivo osmišljenih i temeljno sprovedenih zakonskih, administrativnih i budžetskih mera. Ovim bi se merama morali osigurati uslovi da se na pravičan, sveobuhvatan i efikasan način, u vremenski jasno ograničenom roku, reše svi nerešeni imovinski sporovi proistekli iz konflikta ili nastali tokom Martovskih nereda iz 2004. godine.

Kako su za to nužna velika finansijska sredstva, u ceo proces bi morala biti uključena međunarodna zajednica koja, uostalom, i sama snosi veliki deo odgovornosti za postojeću situaciju. Još bitnije, čvrsto sam ubeđena da je rešavanje svih nerešenih imovinskih sporova proisteklih iz konflikta moguće samo ukoliko ono bude postavljeno kao neizostavan uslov za normalizaciju odnosa između vlasti u Beogradu i Prištini.

Smatram i da je najveći propust svih dosadašnjih napora da se odnosi normalizuju to što se pitanju ostvarivanja imovinskih prava raseljenih lica nije pristupalo na dovoljno konzistentan i dosledan način, niti je u dovoljnoj meri bio istican značaj njegovog rešavanja. Da je bilo drugačije, verujem da bi danas odnosi između dva naroda a i samih vlasti bio daleko bolji.

Ovako, samo postojanje mogućnosti da se imovina onih koji su odsutni nekažnjeno prisvoji dovodi do stalne pravne nesigurnosti koja potkopava ne samo šansu za izmirenje dva naroda, već i onemogućava da oni koji žive na Kosovu, kao i sami raseljeni, sagledaju sopstvenu budućnost dalje od svakodnevnog preživljavanja.

V.J: Kako je teklo ostvarivanje prava na naknadu štete nakon sukoba na Kosovu?

M.M: Do sada su raseljena lica pojedinačno pokušavala da ostvare pravo naknade štete, nastavljajući da vode sporove pred sudovima na Kosovu koji su inicirani masovnim podnošenjem tužbi uz pomoć vladinih i nevladinih organizacija, pretežno tokom 2004. godine. Sudsko postupanje u tim  sporovima je u nekoliko navrata obustavljano od strane međunarodnih i lokalnih vlasti na Kosovu. Uz to, u mnogim od tih postupaka tužioci tokom dugog vremenskog perioda nisu mogli da preduzimaju pravne radnje jer nisu mogli da pristupe sudovima.

Dakle, prvi problem koji karakteriše postupanje sudova i drugih tela u ovim predmetima je izuzetno dugo trajanje postupka. Drugi, još bazičniji problem leži u izuzetno loše uređenom pitanju nadležnosti različitih sudskih i kvazi-sudskih tela da postupaju u ovim sporovima, odnosno u propisima koji su često menjani, nedorečeni i koji su dovodili do preklapanja nadležnosti različitih tela.

Tu je i postupanje sudova koje je dovelo do toga da se svi sporovi za naknadu štete koje sam ja proučavala okončaju negativno po tužioca. Mnogi elementi u postupanju sudova u ovim sporovima ukazuju na sistemsko i unapred osmišljeno nastojanje da se sa ovim tužbama i ovom temom završi na što brži način na štetu tužilaca. Na to ukazuje okolnost da su odgovori zastupnika lokalnih institucija po pravilu dostavljani na obrascu, a i sama rešenja ili presude sudova kojimа se tužbe odbacuju ili odbijaju su često imale istovetan sadržaj i formu u različitim pojedinačnim sporovima ili čak bili i sami izrađivani na obrascima.

Dugo vremena je problem bio i taj što se među predstavnicima međunarodnih organizacija prisutnih na Kosovu uvrežila teza da su tužbe za naknadu štete neautentični dokumenti, isfabrikovani od strane vlasti u Beogradu i bez utemeljenja u stvarnim činjenicama, što je olakšalo njihovo višegodišnje ignorisanje od strane međunarodnih aktera na Kosovu. Istraživanje koje sam pre sedam godina sprovela pokazalo je da su sumnje u njihovu autentičnost neosnovane.

Iz okolnosti da su tužbe podnošene masovno, u relativno kratkom vremenskom periodu preko Kancelarije za vezu sa sudovima i uz pomoć tadašnjeg Koordinacionog centra za KiM i nekolicine nevladinih organizacija, se nije smeo izvlačiti zaključak da su neautentične već jedino da su tužioci imali na raspolaganju logističku i stručnu pomoć. Nalazi pomenutog istraživanja pokazuju da su tužioci fizička lica koje je moguće identifikovati kao i da je uz tužbene zahteve prilagano obilje različitih dokaza. Zanemarivanje postojanja ovih tužbi i osporavanje njihove autentičnosti dovelo je do toga da nema javno dostupnih zvaničnih podataka o njima.

V.J: Koji su, po vama, glavni problemi raseljenih lica sa Kosova kada je reč o ostvarenju naknade štete?

M.M: Danas, više od dvadeset godina nakon sukoba se više ne može govoriti o problemima u ostvarenju naknade štete već jedino možemo konstatovati da mehanizam za naknadu štete nikada nije uspostavljen i nema naznaka da će u skorije vreme biti uspostavljen. Za uspostavljanje mehanizma za naknadu štete neophodno je da se steknu dva uslova: da to postane tema razgovora na najvišem političkom nivou i uslov za dalju normalizaciju odnosa, kao i da se obezbede finansijska i druga sredstva s obzirom na to da je u ovim slučajevima restitucija nemoguća te je kompenzacija, bilo kroz novčanu naknadu u odgovarajućem procentu tržišne vrednosti uništene/oštećene imovine, bilo kroz neku drugu nepokretnost iste ili približne tržišne vrednosti, jedino rešenje.

Ponašanje političkih lidera, kako Srbije tako i Kosova, kao i međunarodnih zvaničnika, ne navodi na zaključak da ovo jeste ili će biti tema razgovora u okviru procesa normalizacije. A to je, po mom mišljenju, pogrešno jer „oteto je prokleto“, prokleto kako za one koji su je oteli tako i za one kojima je imovina oteta.

Nerešeni imovinski zahtevi raseljenih Srba, ali i jednog broja kosovskih Albanaca, generišu već godinama i generisaće i nadalje osećanje međusobnog neprijateljstva koje se prenosi na buduće generacije i dovodi do toga da je normalan suživot, sem na papiru, nemoguć.

Sukob je mnogima naneo teške fizičke i emotivne ozlede, ali je on okončan, nasilje je mahom prestalo i rane polako zarastaju. No, kada je u pitanju uzurpirana ili uništena i oštećena imovina, ovde je problem što taj čin nepravde i nasilja još uvek traje i dokle god traje stvaraće osećanje obespravljenosti, bespomoćnosti i neprijateljstva koje truje međusobne odnose na kolektivnom nivou, prenosi se sa generacije na generaciju i time do u nedogled onemogućava pomirenje i povratak normalnom životu.

V.J: Prema Vašem istraživanju O tužbama za naknadu štete II deo, među najčešćim razlozima za odbacivanje tužbi za naknadu štete od strane prvostepenih sudova su: 1) “tužba nije dozvoljena zakonom”, 2) tužilac nije platio sudsku taksu za podnošenje tužbe, 3) tužilac nije prisustvovao glavnom pretresu, 4) tužba nije u stvarnoj nadležnosti suda. Kako, kao pravnik, ocenjujete ove razloge za odbacivanje tužbi kada je reč o slučajevima obuhvaćenim Vašim istraživanjem? Da li smatrate da su bili u skladu sa važećim zakonom na Kosovu?

M.M: Svaki od ovih razoga treba pojedinačno analizirati kako bi se došlo do odgovora na ovo pitanje. Na primer, kada su u pitanju rešenja o odbacivanju tužbe zbog toga što „tužilac nije platio sudsku taksu za podnošenje tužbe“, smatram da su ovim sudovi prekršili važeće propise jer prethodno nisu odlučili o zahtevima za oslobađanjem od troškova sudskog postupka koji su, kao što istraživanje iz 2013. pokazuje, podneti uz 97% tužbenih zahteva za naknadu štete.

Kada su u pitanju negativna rešenja doneta zbog toga što „tužilac nije prisustvovao glavnom pretresu“, njihova neosnovanost proizilazi iz okolnosti da su tužioci bili pre svega interno raseljena lica, bez boravišta na Kosovu, a da su analizirana rešenja donošena u periodu kada nije bio uspostavljen poštanski saobraćaj između mesta na Kosovu i mesta u užoj Srbiji i Vojvodini, te tužioci o vremenu održavanja glavnog pretresa nisu mogli biti obavešteni. Sudovi su, naime, ovde pribegavali pravnoj fikciji da su objavljivanjem obaveštenja o zakazanom glavnom pretresu zainteresovane strane o tome obaveštene protekom određenog vremenskog roka.  Ovo je primer gore pomenute opservacije da su raseljeni diskriminisani od strane institucija na Kosovu i samim propisima na snazi, jer se njima ne uzima u obzir okolnost raseljenja, čime se oni stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na druge pravne subjekte.

Kada su u pitanu rešenja u čijem se obrazloženju sudovi pozivaju na to da „tužba nije dozvoljena zakonom“ ili da „nije u stvarnoj nadležnosti suda“, ovde se radi o tome da kako sadašnji tako ni propisi doneti za vreme vladavine UNMIK-a zaista ne regulišu ovo pitanje na način koji uspostavlja jasnu obavezu sudova da uđu u meritum ovih sporova, bilo zato što su ovi sporovi dugo bili u nadležnosti kvazi-sudskih tela, bilo zato što se UNMIK, u propisima koje je doneo već na samom početku svog mandata, ogradio od ove vrste odgovornosti za sopstvene propuste.

V.J: U velikoj većini predmeta okončanih pred prvostepenim sudovima tužioci su uložili žalbu pred drugostepenim sudovima i Vrhovnim sudom Kosova. Do  trenutka objavljivanja Vašeg istraživanja O tužbama za naknadu  štete II deo, većina ovih žalbi je ostala nerešena. Šta mislite, šta su glavni razlozi za tako veliki broj nerešenih žalbi? Da li imate podatak kakva je situacija od tada pa do danas po pitanju ovih žalbi?

M.M: Verujem da su do sada svi ovi postupci okončani, s obzirom na to da je istraživanje na koje ukazujete sprovedeno pre šest godina. Međutim, zvanični zbirni podaci o ishodu postupaka pokrenutih po tužbama za naknadu štete, ako uopšte postoje, nisu dostupni. Ne postoje ni izveštaji, niti drugi sekundarni izvori podataka koji bi omogućili uvid u način na koji su drugostepeni sudovi i Vrhovni sud Kosova postupali u ovim sporovima. Pa ipak, na osnovu nalaza istraživanja može se pretpostaviti da je velika verovatnoća da je svih 17 912 sporova za naknadu štete identifikovanih tokom prethodnog istraživanja okončano negativno, bilo pred prvostepenim bilo pred višim sudovima. Na to ukazuju glavni trendovi u postupanju sudova utvrđeni tokom istraživanja.

V.J: U radu Acquisition of Property by Prescription (Sticanje svojine održajem) ste zaključili da su odredbe kosovskog Zakona o imovini koje se odnose na sticanje imovine održajem nedovoljno jasne i kontradiktorne. Takođe ste napomenuli da ove nejasnoće i kontradiktornosti otvaraju prostor za izvršenje, uslovno rečeno, „legalizacije“ nezakonitih uzurpacija? Da li nam ovo možete dodatno pojasniti?

M.M: Verujem da je, da bi čitaocima preneli sadržaj ovog istraživanja, bitno da prvo kažemo nekoliko reči o održaju. Održaj je, u normalnim uslovima, prilično redak način sticanja svojine na nekoj stvari. Pojednostavljeno rečeno, kada je u pitanju nepokretnost, održaj omogućava da lice koje nije njen vlasnik ali je nepokretnost tokom određenog vremenskog perioda koristio kao da jeste, stekne svojinu na njoj. To istovremeno znači da vlasnik nepokretnosti, koji tokom dužeg vremenskog perioda nije koristio nepokretnost, gubi na njoj pravo svojine.

Prema zakonu koji je donet još u bivšoj Jugoslaviji 1980, i koji se i danas primenjuje u Srbiji, a na Kosovu je bio na snazi do 2009. godine, do sticanja svojine održajem kada ne postoji neki zakoniti pravni osnov za to, može da dođe samo ako je lice koje koristi nepokretnost savestan držalac. Savesnost se tiče pitanja da li je to lice tokom korišćenja nepokretnosti znalo ili moralo znati da nepokretnost nije njegova.

Dakle, uslov za sticanje svojine održajem je da se radi o licu koje je sve vreme opravdano verovalo da je on/ona vlasnik stvari. Zakon koji su institucije na Kosovu usvojile 2009. godine ovo menja na način koji izaziva veliku neizvesnost u pogledu toga da li je savesnost lica koje koristi nepokretnost i dalje uslov za sticanje prava svojine na njoj. Prema engleskoj verziji teksta zakona, to više nije uslov, dok srpska i albanska verzija koriste terminologiju koja ostavlja mnogo prostora za različite interpretacije.

Još jedan bitan detalj je da se novim zakonom sticanje prava svojine dozvoljava čak i ako je vlasnik nepokretnosti pokušavao da povrati svoju nepokretnost, odnosno da svoje pravo svojine zaštiti. U izveštaju sam ukazala na to da bi sve ovo moglo da bude povod za ozbiljnu brigu kada su u pitanju nepokretnosti raseljenih lica na Kosovu. Jer, ako se više ne traži da lice koje nepokretnost koristi to čini u zabludi, onda i oni koji su nepokretnost zauzeli tako što su iskoristili izgon njenog vlasnika tokom ili u godinama nakon sukoba, po ovom zakonu mogu da traže da na osnovu toga što je koriste 20 i više godina steknu i punovažno pravo svojine na njoj.

Ovo je još jedan primer da to što zakon ne pravi razliku između raseljenih lica i lica koja žive na Kosovu može imati jako loše, u ovom slučaju skoro i nesagledivo loše posledice po raseljena lica. Zakon o kome govorimo je najverovatnije pisan od strane nekih stranih konsultanata koji se u ovu razliku nisu udubljivali, i naprosto su se opredelili da održaj pravno urede na način na koji su to učinile mnoge zapadnoevropske zemlje, smetnuvši sa uma „sitnicu“ da je Kosovo do nedavno bilo poprište sukoba koji je doveo do raseljenja velikog broja ljudi, kao i do masovne uzurpacije nepokretnosti tih ljudi.

V.J: Koje bi bile vaše preporuke za rešavanje ovog problema?

Pravne odredbe kojima je na Kosovu uređeno sticanje svojine održajem je potrebno izmeniti tako da se njima jasno zahteva savesnost držaoca stvari tj. nepokretnosti, te istakne uslov da ona nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Još bitnije, zakon bi trebalo da iz mogućnosti sticanja svojine održajem sasvim izuzme nepokretnosti raseljenih lica. Takođe, albanska i srpska jezička verzija bi morale biti temeljno usaglašene uz objašnjenje termina „savesnog držaoca“ u uvodnom delu zakona, kako bi termine iz ove dve jezičke verzije bilo moguće uporediti i osigurati da imaju isto značenje.

 

Dr Milica Matijević je o pravima raseljenih lica sa Kosova počela je da istražuje 2004. godine, tokom rada na svojoj magistarskoj tezi pri Evropskom među-univerzitetskom centru u Veneciji. Naglašava da je mnogo toga naučila i tokom tromesečnog staža u Instituciji Ombudsmana u Prištini 2005. godine, dok je tu funkciju obavljao međunarodni Ombudsman, dr Marek Antoni Novicki.

Na temelju ovih početnih saznanja, od tada je sprovela mnoga istraživanja u svojstvu naučnog istraživača Instituta za uporedno pravo u Beogradu, i u svojstvu pravnog eksperta angažovanog na projektima koji su se bavili raseljenim licima.

Ističe da su sva njena istraživanja podrazumevala obiman terenski rad tokom koga je i u najzabačenijim oblastima Kosova obilazila interno raseljena lica, povratnike i one koji su ostali.

Kroz terenski rad je, kaže, stekla uvide do kojih nikada ne bi mogla doći teoretskim putem jer je, kako primećuje „položaj manjinskih zajednica na Kosovu od 1999. godine bio i ostao veoma malo istražena tema u međunarodnim aršinima, dok radovi domaćih autora, kako albanskih, tako i srpskih, uz časne izuzetke, često pate od nedostatka objektivnosti“.

 

Članak je nastao u okviru projekta “Pravo na imovinu” koji realizuje Crno beli svet uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Leave a Reply

Your email address will not be published.