Quot linguas calles, tot homines vales – Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš

0
793
views

Odnosi među zajednicama na Kosovu nažalost, i dvadeset godina posle oružanog sukoba nisu na zadovoljavajućem nivou. Zagovornici nacionalnih i nacionalističkih ideja često naglašavaju kulturne, verske i jezičke razlike, insistirajući da su one uzroci netrpeljivosti. Umesto da se sve te različitosti ističu kao bogatstvo koje će da podstiče međusobno razumevanje, u kosovskom društvu su one često uzrok netrpeljivosti. I pored stalnog naglašavanja da pratimo moderne evropske trendove, mi na Kosovu još uvek „robujemo“ predrasudama i stereotipima.

Piše: Anđelka Ćup

Iako je jezik u takozvanoj kulturnoj misiji komuniciranja, iako i ovde važi ona narodna „koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš“, još uvek je prisutno mišljenje kod većine da je „moj“ jezik važniji i stariji od „tvog“. To se pre svega odnosi na upotrebu srpskog i albanskog, iako je i jedan i drugi u službenoj upotrebi.

Ustav Kosova i Zakon o upotrebi jezika, koji se naslanja na Zakon protiv diskrinminacije, jasan je kao dan. Albanski i srpski su službeni jezici na Kosovu, imaju ravnopravan status i sve centralne i lokalne institucije su obavezne da ga poštuju. Zakon je dobar, moderan i proevropski. Ali?

Ako je zakon tu da se primenjuje, zašto se onda u Skupštini Kosova, u pojedinim ministarstvima, sudovima i policiji, kao i u nekim lokalnim samoupravama, onemogućava da svaka zajednica ima pravo da sačuva, održi i promoviše svoj jezički identitet? Da li je u pitanju nedostatak političke volje ili sredstava za kvalitetne i profesionalne prevodioce? Ili je možda prisutno mišljenje da smo manji Albanci ako govorimo srpski i manji Srbi ako govorimo albanski?   

Čini se, i jedno i drugo i treće. Iako u zakonu piše da sva lica imaju jednaka prava što se tiče upotrebe službenih jezika, u centralnim kosovskim institucijama kao da nisu ni videli, a ne da su dužni da poštuju Zakon o upotrebi jezika.

Skupština Kosova, najviše zakonodavno telo, institucija zadužena za očuvanje zakona i Ustava. Tamo sedi naših 120 poslanika, zaduženih da štite prava svih građana, bez obzira na političku, versku ili nacionalnu opciju. Ali nažalost, najviše kršenja jezičkih prava je baš tu, u tom zdanju. Na ulazu rade ljudi koji ne znaju ili ne žele da govore drugi službeni jezik, a u skupštinskoj sali, u kojoj se odlučuje o našim životima, izgleda da svaka zajednica ima svoje poslanike i da one druge nije briga za ostale, osim za one koji su za njih glasali. Tako je autoru ovih redova i rekao jedan poslanik: “Ja nisam poslanik svih građana, nego samo onih koji su glasali za mene”. Reče tako, i osta živ. 

Ako to shvatimo kao lapsus jednog narodnog poslanika, gde je onda odgovornost skupštinskog rukovodstva i skupštinskog sekretarijata prema nama kojima albanski nije maternji jezik i čija publika koja uglavnom živi u selima, razume samo svoj, srpski jezik? Kako da mi, novinari, koji svakodnevno izveštavamo naše čitaoce, slušaoce i gledaoce, pravovremeno i tačno obavestimo o zakonima koji se tamo donose, o poslaničkim pitanjima i vladinim odgovorima, o pikanterijama koje publiku zanimaju. Kako, kada čim iz sale izađe i poslednji srpski poslanik, prestaje prevod, a prevodilac sedi u svojoj kabini i ćuti? Verujte, tu i tamo važi parola: snađi se. Ko se snađe, ima vest. Zabrinjavajuće je što se i poslanici u Skupštini, pripadnici manjinskih zajednica ne zalažu dovoljno,ili skoro nikako, da svi novinari pravovremeno dobiju iste informacije.  

Skupština je prva, ali ne i poslednja institucija u kojoj Srbi, a posebno srpski novinari ne mogu na svom maternjem jeziku, koji je ponavljam i službeni, da dobiju određene informacije. Lična dokumenta često kao da nisu vaša. Pišu se takozvanom “ošišanom latinicom”, slova iz abecede  zamenjena slovima iz albanskog pisma. Da li to znači da neko ne želi da napiše onako kako treba ili je samo greška i neznanje? Ako ćutite, postoji opasnost da vaše ime i prezime sutra i nije ono vaše, koje ste dobili od rođenja. O ćirilici je suvišno i govoriti. Nje odavno nema u pisanoj komunikaciji, ali nisu samo zaposleni u institucijama krivi. I sami Srbi, posebno oni visko obrazovani se baš i ne trude previše da sačuvaju svoj jezik i pismo. Olako se okreću engleskom jeziku, kao i Albanci.

A neophodno je učiti jezike jedni drugih. Nije samo korisno, već lepo zvuči kada svoje komšije pozdravljamo sa “Mir dita” ili “Dobar dan”. Pokazuje uzajamno poštovanje i prevazilazi stereotipe.

Iz Ministartvsa za evropke integracije, kulturu, finansije, unutrašnje poslove i tu nije kraj spiska onih koji Zakon o jeziku ne poštuju,  saopštenja isključivo stižu na albanskom, kao i saopštenja iz Kosovske policije. I tu za novinare važi “parola-snađi se“. Razne publikacije i prevdeni tekstovi koji na sajtovima kasne i po nekoliko mesceci, na nerazumljivom srpskom jeziku. Zakoni, kažu stručnjaci, na albanskom i srpskom ne zvuče isto. Jedni mogu u zatvor za određena krivična dela, a za druge je predviđena samo novčana kazna. A sve zbog lošeg prevoda.

Dobrih prevodilaca na Kosovu ima malo, a čini se da institucijama nije važno da ih “stvaraju”. Nema sredstava, kažu. Samo jedan predlog novinara: smanjite, gospodo institucionalni, upotrebu službenih automobila u privatne svrhe, i eto dela sredstava.

Problem sa jezičkim pravima nije samo u centralnim institucijama. I one lokalne, opštinske i njihovi službenici često zaboravljaju da su na određenim radnim mestima upravo zbog građana, bilo koje nacionalnosti i bilo kojim jezikom da govore.

Stručnjaci iz ove oblasti kažu da do toga dolazi prvenstveno zbog poteškoća u zapošljavanju službenika javne administracije koji dobro poznaju oba službena jezika i nedostatka obuke iz jezika, kao i zbog niskog nivoa zastupljenosti pojedinih zajednica u javnoj administraciji. Ako su već otkrili problem, trebalo bi da ga rešavaju. Zbog toga su tu gde jesu.

Saobraćajni znaci i toponimi su poseban problem. Na severu su retki natpisi na albanskom, a južno od Ibra, oni na srpskom su precrtani. Zašto, znaju samo oni koji ne shvataju bogatstvo različitosti. A tih je, kako sam rekla na početku, mnogo. Mnogo za mali kosovski prostor.

Iz Kancelarije poverenika za jezike napominju da su u izveštajima, koje su ranije predstavljali javnosti, naveli da na Kosovu ne postoji institucija koja doslovno poštuje Zakon o upotrebi jezika.

“Postoje one koje primenjuju zakon samo u nekim segmentima, ali je s druge strane i veliki broj onih koji ga uopšte ne poštuju i to je stanje koje traje dugi niz godina”, izjavio je jednom prilikom poverenik za jezike Slaviša Mladenović.

I da sve ne bude novinarska kritika. Kancelarija poverenika za jezike, sa malim brojem zaista stručnih ljudi i ograničenim budžetom radi sizifovski posao. Pomoć i podrška su im  neophodni, kako i institucija, tako i građana.

I da zaključim rečima penzionera Džafera Haljiljija iz sela Ceranje u Opštini Leposavić:

“Što više jezika znaš, bolje je. Dobro je ako ima zakon o jeziku, jer nije lepo da se zatvaraju vrata svojim komšijama koji ne govore tvoj jezik“.

Ovaj članak je deo projekta Kreiranje dvojezičnog Kosova koji sprovodi NVO AKTIV a finansira Ambasada Kraljevine Norvrške na Kosovu. Sadržaj publikacije je odgovornost NVO AKTIV-a i ni na koji način ne odražava stav Ambasade Kraljevine Norveške.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here