Razgraničenje: nepostojanje plana za Kosovo ili igranje sa građanima?

0
625
views

Članak je izvorno objavljen u biltenu Radne grupe NKEU za Poglavlje 35 Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji koji možete preuzeti OVDE

Poslednjih meseci je, u kontekstu pregovora Beograda i Prištine, sve aktuelnija priča o razgraničenju kao mogućem rešenju poslednje faze pregovora dve strane. Do sada još uvek nije jasno rečeno šta to rešenje podrazumeva a u javnosti se polemiše o više opcija: od institucionalnog razgraničenja, preko podele Kosova, do razmene teritorija.

Nakon što se u javnosti počelo diskutovati o teritorijalnom razgraničenju postavlja se pitanje – koja je bila svrha Briselskog sporazuma. Da li je Srbija bez ikakvog plana stupila u pregovore sa Prištinom potpisujući ad hoc rešenja bez jasne vizije o tome kako vidi Kosovo u budućnosti, ili je plan bio da se Briselskim sporazumom pokaže nesposobnost kosovskih institucija da integrišu srpsku zajednicu, kako bi se kasnije otvorio prostor za pregovore o razgraničenju.(?)

Tokom potpisivanja i primene Briselskog sporazuma od 19. aprila 2013. godine građani četiri opštine na severu Kosova (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić) su bili svedoci nasilne integracije u kosovsko društvo, da bi se danas razgovaralo o rešenjima koja podrazumevaju poništavanje petogodišnjeg procesa.

Pre Briselskog sporazuma građani severa Kosova nisu imali gotovo nikakvu interakciju sa kosovskim institucijama već su u najvećoj meri bili vezani za institucije Republike Srbije koje su nesmetano funkcionisale u ove četiri opštine. Prva promena koja se nakon 19. aprila desila na terenu jeste održavanje lokalnih izbora po zakonima Kosova na celoj teritoriji.

Odlukom Vlade Srbije od 10. septembra 2013. godine protivno zakonima Srbije raspuštene su Skupštine opština Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok. U tom trenutku je postojao izražen bojkot stanovništva prema kosovskom zakonodavstvu a lokalni lideri koji su bili na vlasti pre donošenja vladine odluke, koja je podrazumevala njihovo smenjivanje, ujedno su bili i prvaci kampanje bojkota.

Te godine je nastao i “državni projekat” nazvan Srpska lista. Ova politička organizacija je dobila zvaničnu podršku vlasti u Beogradu i tokom izbornog procesa je favorizovana u medijima kao i kroz izjave najviših državnih zvaničnika Srbije. Sami izbori su u javnom prostoru u Srbiji predstavljeni u pozitivnom svetlu uz prećutkivanje činjenice da izbore nije raspisala Srbija već kosovska predsednica Atifete Jahjaga.

Izbori su održani u nedemokratskoj atmosferi, tokom koje je čak zabeleženo i razbijanje glasačkih kutija a ni do danas nije poznato ko je odgovoran za ovo delo. Srpska zajednica je dobila nove političke lidere, među kojima većina nije bila poznata široj javnosti po političkom ali ni po nekom drugom društvenom radu. Glavni cilj koji su imale sve strane u ovom procesu (Beograd, Priština i Brisel) jeste integracija severa Kosova u kosovsko društvo pa se iz tog razloga nije mnogo brinulo o demokratiji niti ceni te integracije.

Godinu kasnije, odnosno 2014. su organizovani i parlamentarni izbori tokom kojih je većinu ponovo osvojila Srpska lista. Tog trenutka se u javnom prostoru u Srbiji više ne govori o Tačijevim Srbima za one koji su uzeli učešće u radu institucija Kosova, što je do tada bio slučaj.

Osim što su imali podršku Beograda, politički predstavnici Srba sa Kosova, dobijaju podršku i međunarodne zajednice koja počinje da ih gleda kao legitimne predstavnike vlasti sa kojima su otvoreni da sarađuju. To pokazuje činjenica da je Evropska unija odvojila dve grant šeme za sever Kosova, dok su značajna ulaganja stigla i iz Vlade Kosova. Briselskim sporazumom je osnovan i Fond za sever Kosova u koji se sredstva skupljaju od ubiranja carina na prelazima Jarinje i Brnjak. Većina ovih sredstava je više služila kao podrška politički izabranim liderima nego što je doprinela poboljšanju kvaliteta života građana.

Proces integracije severa u kosovski pravni sistem je nastavljen kroz integraciju policijskih službenika Srbije u Kosovsku policiju, zatim raspuštanjem civilne zaštite i integracijom njenih pripadnika u kosovska ministarstva i agencije, do osnivanja jedinstvenog sudstva koje radi po zakonima Kosova. Jedan od poslednjih koraka u ovom procesu je formiranje kompanije MTS DOO, koja je upisana u kosovski registar biznisa 2015. godine, zamenivši kompaniju Telekom Srbija koja je u najvećoj meri pružala usluge mobilne telefonije građanima na severu Kosova.

Osnivanjem ove kompanije građani su u obavezi da telefonske račune izmiruju u evrima umesto u dinarima, kao što je to ranije bio slučaj. Sistem plaćanja računa za mobilne telefone je možda i najviše uticao na integraciju stanovništva severnih opština u kosovsko društvo jer da bi platili račun morali su da imaju račun u banci, a da bi imali račun u banci morali su da izvade kosovsku ličnu kartu. Otuda, svesno ili nesvesno, transformacija Telekoma Srbije u MTS DOO je najviše doprinela da građani severa Kosova izvade kosovska dokumenta.

Do danas nije primenjen sporazum o energetici koji je trebalo da reguliše distribuciju i naplatu električne energije na severu Kosova. Sporazum kojim se Srbija najviše hvalila u procesu pregovora u Briselu je onaj o formiranju Zajednice srpskih opština (ZSO), mada njegova realizacija nije pomerena sa mrtve tačke. Tokom izborne kampanje koju je vodila Srpska lista korišćen je i slogan “danas glasaj za Srpsku, sutra gradi Srpsku” kojim se želelo ukazati na važnost ovog sporazuma.

Od samog potpisivanja postoji otpor kosovskih Albanaca prema ZSO a naročito od strane političke partije Samoopredeljenje, koja ga je u javnosti predstavljala kao bosnizaciju Kosova. U proteklih šest godina o Zajednici se govorilo više na nivou dnevno-političkih prepiranja između Beograda i Prištine nego što su preduzeti konkretni koraci u njenom formiranju. Iako je bio formiran pregovarački tim za izradu statuta ZSO rezultati njihovog rada ni danas nisu poznati javnosti.

Proteklih šest godina građani četiri opštine na severu Kosova svedoci su nasilne integracije u kosovski pravni sistem. Oni kojih se sporazumi tiču nisu imali prilike da o njima odlučuju, niti su bili blagovremeno informisani o promenama koje će se desiti u njihovom svakodnevnom životu. Nakon svih promena koje su građani preživeli primenom Briselskog sporazuma počelo se govoriti o razgraničenju koje bi predstavljalo propast Briselskog sporazuma i poništavanje procesa koji su se u poslednjih šest godina odvijali.

Ne znamo da li je Srbija razmatrala razgraničenje pre potpisivanja Briselskog sporazuma ili se o ovoj opciji počelo diskutovati nešto kasnije. U oba slučaja možemo govoriti o neozbiljnosti srpskih pregovarača. Ukoliko je Srbija počela da razmišlja o ovom rešenju nakon što je godinama sprovodila integraciju srpske zajednice u kosovsko društvo to znači da nikada nije imala jasan plan kako da reši kosovsko pitanje.

Druga moguća opcija je da se o razgraničenju razmišljalo i pre potpisivanja Briselskog sporazuma a da je njegovim sprovođenjem trebalo da bude pokazana nesposobnost kosovskih institucija da integriše srpsku zajednicu – to nam govori da se Srbija igra sa građanima srpske nacionalnosti na Kosovu ne misleći o njihovoj sadašnjosti a ni budućnosti.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here