Skupštinska rasprava o Severu Kosova: Populistička izlaganja i lažne tvrdnje

“Oštra strategija Srbije za depopulaciju Albanaca izraženija nego ranije”, “kolonizacija” i “agresivna izgradnja usmerena protiv Albanaca”; “na severu se nastavlja nasilje i progon Albanaca iz njihovih domova”; “projekat etničkog čišćenja Albanaca” – samo su neke od optužbi poslanica i poslanika albanskih partija na jučerašnjoj sednici Skupštine Kosova, a na račun Severa i srpske zajednice. Umesto da se debata vodi o povratku Albanaca na Sever, što je bila inicijalna tema debate, kosovski mediji preneli su niz optužbi poslanika koji je nastavljen i onim da su “Srbi na Kosovu ubili 1.000 dece, silovali 20.000 Albanki” i da ih “većina živi na Severu”, ali i da je iz opština na Severu navodno proterano 12.000 Albanaca, te da su albanska deca iz Čabre marta 2004. godine nasilno utopljena u Ibru. Huškanje, stereo-tipizacija i antagonizacija manjinske zajednice, čak i fizičko ugrožavanje njene bezbednosti, namerno spinovanje u javnosti kako bi se skrenula pažnja sa izazova suočavanja sa prošlošću – ovako između ostalog naši sagovornici ocenjuju jučerašnju raspravu.

Sever prikazan u kontekstu problema, nešto čega se treba rešiti

“Opasne i zlonamerne,” urednica i novinarka KoSSev portala, Milica Andrić-Rakić, opisuje ono što je, kaže, mogla da pročita u prištinskim medijima o porukama poslanika albanske zajednice, ograđujući se da nije imala priliku i da sasluša raspravu, jer, kao ni brojne sednice kosovske skupštine, nije bila emitovana na srpskom jeziku.

“Deo izjava koje smo čuli bile su i lažne, tu mislim na tvrdnje o događajima iz marta 2004, a došle su od poslanika Samoopredeljenja, Redžepa Seljimija, osobe koja je prošle godine ispitana u Hagu od strane Tužilaštva za ratne zločine OVK u svojstvu osumnjičenog i koji u poremećenom sistemu vrednosti na Balkanu u kom se umešanost u ratne zločine veliča, ima kapacitet da motiviše isti sloj građana koji je činio nasilje 2004. na slične akcije,” objašnjava Andrić-Rakić.


Navodno nasilno utapanje albanskih dečaka iz Čabre okidač za višednevno etničko nasilje: Istraga prekinuta zbog nedostatka dokaza koji bi potkrepili sumnje

Tvrdnja o nasilnom utapanju albanskih dečaka marta 2004. godine iz sela Čabre bila je okidač za višednevno martovsko nasilje usmereno protiv pripadnika srpske zajednice, ali i drugih nevećinskih zajednica na Kosovu.

CBS je od UNMIK-a zatražio komentar u vezi sa istragom ovog slučaja.

Istraga misije Ujedinjenih nacija na Kosovu u vezi sa navodnim nasilnim utapanjem trojice albanskih dečaka u selu Čabra u opštini Zubin Potok 2004. godine obustavljena je zbog nedostatka dokaza koji bi potrkepili ove sumnje, stoji u saopštenju-izjavi od marta 2004. godine, tadašnjeg portparol UNMIK policije, Niradža Singa (Neeraj Singh).

“Jedini preživeli, Fitim, rekao je istražiteljima da su se dva mlada Srbina, u ranim dvadesetim godinama, pojavila zajedno sa psom, iz jedne od kuća u Zupču na vrhu padine i prišla dečacima. Strah od psa podstakao je četvoricu dečaka da uđu u reku,” stoji takođe u saopštenju od 2004. godine.

Portparol UNMIK-a tada je izavio da postoje “vrlo značajne” nedoslednosti u izjavama koje je ovo dete dalo tokom dva odvojena intervjua i da njegova priča nije bila dovoljno potkrepljena. „Zapravo, to se logično iz nekoliko razloga kosi sa drugim dokazima,” izjavio je tadašnji portparol UNMIK policije, Niradž Sing (Neeraj Singh).

Tokom dvodnevnog nasilja 17. i 18. marta 2004. godine na Kosovu, 19 ljudi je izgubilo živote, 954 je povređeno, 730 kuća i 36 pravoslavnih crkava i manastira, među kojima i onih pod zaštitom UNESCO-oštećeno je, ili uništeno, a kako se procenjuje, oko 4000 ljudi je raseljeno. Kasnije se ispostavilo da je informacija o nasilnom utapanju albanskih dečaka lažna, zbog čega je i OEBS kritikovao elektronske medije na Kosovu u posebnom izveštaju. “Da nije bilo nesmotrenog i senzacionalističkog medijskog izveštavanja 16. i 17. marta, događaji su se mogli odigrati drugačije. Možda ne bi dostigli intenzitet i nivo brutalnosti kojoj smo svedočili, ili se možda uopšte ne bi dogodili”, stoji u izvešaju OEBS misije o ulozi medija tokom dešavanja 17. marta 2004.


Ona dalje dodaje da se tako debata koja je trebalo da bude o problemima jedne zajednice, koji zaista i postoje, pretvorila u:

“Huškanje i stereo-tipizaciju druge, i to manjinske zajednice. Sever je prikazan u kontekstu problema, nečega što je loše i čega se treba rešiti, a proces povratka je još jednom, kao i mnogo puta pre, opisan kao kolonizacija.”

Andrić-Rakić ističe da se time nastavlja “karakterizacijom Srba kao onih koji pokoravaju ili ne pripadaju na Kosovu, kao onih koji su nasilno došli i nemaju prava na život na Kosovu, dok su Albanci ekskluzivne žrtve ratnog sukoba”.

“Efekat je samo dalja antagonizacija srpske zajednice, čak i fizičko ugrožavanje njene bezbednosti, dok se realan problem imovine Albanaca sa Severa ovakvom debatom neće pomaći sa tačke na kojoj je decenijama,” zaključuje Andrić-Rakić.

Stepen (ne)tolerancije

“Jučerašnju skandaloznu raspravu u Skupštini Kosova pre svega treba tumačiti iz ugla obelodanjivanja odluke o potvrdi optužnica pred Specijalnim većem za ratne zločine protiv Hašima Tačija i Kadrija Veseljija, koja se očekuje da bude prezentovana javnosti u narednim danima,” ocenjuje direktor InTER-a, Dragiša Mijačić.

“Na ovaj način pojedini poslanici namerno izazivaju spin u javnosti kako bi skrenuli pažnju sa izazova suočavanja sa ružnom prošlošću nekada ratnih komandanata, a sada vodećih političara na Kosovu. I naravno, opet su Srbi krivi za sve, što smo mogli da vidimo i čujemo toliko mnogo puta do sada,” dodaje Mijačić.

Navodi da je njemu lično interesantna činjenica da su uglavnom poslanice predvodile raspravu u parlamentu, od kojih se, ističe, očekuju liberalniji i pomirljiviji tonovi kada je u pitanju međuetnička tolerancija.

Na pitanje kakvu poruku ovakvim optužbama albanski poslanici šalju srpskoj javnosti na Kosovu, a kakvu građanima iz većinske zajednice, Mijačić kaže da su izlaganja u Skupštini Kosova još jednom pokazala stepen (ne)tolerancije prema srpskoj zajednici na Kosovu.

“Kao i nebrojeno puta do sada, kako bi potkrepili svoja populistička izlaganja poslanici iz redova većinske zajednice se nisu libili da se koriste gnusnim lažima. U tom cilju sva sredstva su dozvoljena,” dodaje, podsećajući na slučaj poslanice Fljore Brovine i fotografije navodno napastvovane Albanke, a u cilju, kako objašnjava Mijačić, dehumanizovanja srpske zajednice na Kosovu.

“Sa ovakvim narativima ne može se postići pomirenje između dva društva bez kojeg nema mira na ovim prostorima,” zaključuje on.


Na optužbe albanskih kolega u skupštinskoj sali juče je reagovao poslanik Srpske liste, Igor Simić. Istakao je da neke od izjava prete bezbednosti na Severu Kosova, te da je diskusija organizovana “sa jasnom političkom svrhom”. Simić je podsetio na broj proteranih Srba u Prištini, kao i na to da u južnom delu Mitrovice od Srba danas živi samo sveštenik sa svojom porodicom.

“Severna Mitrovica je jedino multietničko urbano okruženje na Kosovu. Tamo u miru žive različite nacionalnosti i u vezi sa tim imam dokaze, fotografije – pogledajte kako preko 120 preduzeća u Bošnjačkoj mahali u vlasništvu Albanaca i Srba dele probleme, čak i u vreme pandemije,” javila je Koha, a preneo KoSSev.

Simić je u istom izlaganju, kako su preneli mediji, naveo i da je u periodu od 2014. godine do 2020. godine u Severnoj Mitrovici renovirano ukupno 85 kuća, od čega 43 za albansku zajednicu, kao i da je renovirno 70 stanova, a da je albanskim povrtničkim porodicama sa juga na sever, osim renovirnja, omogućeno da kupe nameštaj i belu tehniku, data novčana pomoć za 4 meseca, kao i grant za stvaranje prihoda od 2.000 evra. Pobrojao je i neke od infrastrukturnih projekata – uređenje puta u naselju Doktorska dolina, povezivanje kuća u kojima žive Albanci na kanalizacionu i vodovodnu mrežu, izrada kanalizacije za porodice u mešovitom Mikro naselju…


Promena etničke strukture i diskriminacija

Glavni i odgovorni urednik radija “Goraždevac”, Darko Dimitrijević, ocenjuje da se zapravo promena etničke slike i diskriminacija za koju je juče optužena srpska zajednica, zapravo događa u srpskim zajednicama koje živi južno od Ibra i prevashodno u povratničkim mestima koja su, ističe, na marginama društvenih i institucionalnih okvira.

“Kao neko ko živi južno od Ibra, ne mislim da je albanska zajednica na Severu ugrožena do te mere kao što je to, na primer, slučaj sa građanima koji žive u povratničkim sredinama u Metohiji. To su ljudi koji duži niz godina žive u teškim uslovima. Povratnici su zaboravljeni od svih. U povratničkim mestima se zapravo dešava promena etničke strukture,” ističe Dimitrijević, a kao primer navodi nekada srpsko selo Brestovik kod Peći.

“Pre rata u ovom selu je bilo 100 kuća. Posle rata, sredstvima italijanske vlade, napravljeno je oko 60 za srpske povratnike. Uz podršku Ministarstva za zajednice i povratak i opštine Peć izgrađene su kuće i za pripadnike romske, egipćanske i aškalijske zajednice,” kaže on.

“Raseljeni iz ove zajednice su iz Crne Gore, nikada nisu živeli u ovom selu, a pretpostavljam da njihov povratak nije bio dobrodošao u njihovim domicijalnim sredinama. U međuvremenu se doselilo i nekoliko albanskih porodica,” dodaje Dimitrijević.

Objašnjava da danas u Brestoviku živi tridesetak srpskih povratnika i to u teškim uslovima. Uglavnom se bave poljoprivredom, dok su među problemima vodosnabdevanje i nemogućnost zapošljavanja.

Dimitrijević ističe da je usled ovakvih okolnosti samo podstaknuta masovna prodaja imanja u vlasništvu Srba.

Leave a Reply

Your email address will not be published.