Svi smo ubili Olivera!

0
8750
views
FOTO: Kallxo, BIRN

Činjenjem ili nečinjenjem svi smo doprineli da Oliver Ivanović danas bude u kovčegu. Ako to do sada nismo shvatili u kovčegu smo i mi Srbi sa Kosova. Jer koja je razlika biti mrtav od toga živeti da jedeš, piješ,  spavaš a da ćutiš dok te gaze ili dok čekaš da ti na čelu bude nacrtana meta.

Ne bih da pratim izreku „o mrtvima sve najbolje“ jer bi bila licemerna ako bih rekla da nikada nisam imala zamerke na Oliverovu politiku ili postupke. Zamerala sam mu puno toga a posebno što je razgovarao sa onima koji danas kroje kosovsku politiku u Beogradu i onima koji je sprovode na severu Kosova, kada je te razgovore imao. Zamerala sam mu, ali sam se i obradovala kada je odlučio da se kandiduje za gradonačelnika Severne Mitrovice i bude nasuprot neznanja, nemorala i bahatosti.

Zovem ga po imenu iako ne spadam u kategoriju njemu bliskih ljudi. Već u onu široku grupu koju je poznavao i sa kojom je bio srdačan, spontan i nasmejan, koja nije morala da mu se obraća zvanično već je mogla da ga oslovljava po imenu.

Ovih dana mi prolazi kroz glavu par situacija u kojima se šalio na račun paljenja automobila, među kojima je i njegov auto. „Nemojte sedeti pored mene mogu da vam zapale auto“ rekao je u šali na jednom okruglom stolu aludirajući na zapaljen automobil njegovog saradnika Dragiše Milovića. Odgovaram, istim tonom, da bi meni to odgovaralo jer svakako moram da menjam auto. „Jel’ imaš osiguranje, ako imaš sedi ako nemaš idi uplati pa dođi da sedneš pored mene“, kroz smeh mi kaže Oliver.

Međutim, sve ono što je prethodilo atentatu Olivera Ivanovića nije za šalu i o tome se mnogo toga može reći. Ali je danas najbolje da ponovim reči Rade Trajković: „tražim slobodu za Srbe – da slobodno govorimo, da nas ne odstranjuju, da nas ne guraju, nas koji drugačije mislimo“.

Negde sam pročitala da najviše licemerja ima na svadbama i sahranama. Ima ga puno i ovih dana. Otuda i kažem da smo svi ubili Olivera.

Ubili su ga i oni koji su sve vreme bili retki glas razuma, ili uopšte glas koji se čuje, ali su krivi jer ipak nisu dovoljno glasno vikali. Tu su i oni koji danas liju suze i objavljuju žalopojke na društvenim mrežama, a učestvovali su u kreiranju kampanje protiv njega među kojima je i proizvodnja i emitovanje predizbornog spota koji vređa inteligenciju i ljudsko dostojanstvo. Svakako su ga ubili i oni koji su se oglušili na njegova upozorenja o ugroženoj bezbednosti. Ne zaboravimo i one koji su se zavukli u mišju rupu kada su ga građani Mitrovice poslednji put ispratili za Beograd. I da, ubili su ga i oni koji su ga ispratili iz Mitrovice, jer nisu smeli da na izborima budu glas „za“ Olivera ili glas „protiv“ neznanja, bahatosti i nemorala.

Ubili smo ga svi mi koji smo pristali da živimo u atmosferi nasilja, gde niko ne odgovara za zločin, za zapaljene automobile, za masovne tuče i premlaćivanja, bahaćenje po gradu…gde niko ne odgovara za ubistva.

Krivi smo svi mi koji ćemo uskoro sve ovo zaboraviti i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Neki će već za vikend ispunjavati radnu obavezu dočekivanja „vođe“ iz Beograda dajući mu iznova legitimitet za politiku koja nas gura sve dublje u mrak.

Mnogo je simbolike u tome što je čovek, koji je ceo svoj životni i radni vek proveo na Kosovu, sahranjen u Beogradu. Teško je bilo otrgnuti se utisku da je, onog dana, kada smo ga ispraćali iz Mitrovice, isti put trebalo da nastavimo i svi mi koji smo bili u toj koloni. Žalili smo Olivera ali ponajviše sebe jer smo na surov način shvatili gde živimo. Jer ovo ovde nije život već preživljavanje.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here