Traženje informacija na Kosovu – avantura bez kraja

Traženje informacija od javnog značaja na Kosovu može biti duga i naporna avantura koja ne garantuje postizanje cilja. Ukoliko to pokušavate na srpskom, koji je drugi zvanični jezik, avantura može biti još uzbudljivija.

Tokom novembra meseca 2016. godine trojica aktivista sa Kosova su, kao obični građani, pokušavali da istraže u kojoj meri se poštuje Zakon o pristupu javnim dokumentima. Ono što je zanimalo Valjmira, Milana i Vulneta jesu informacije o zdravstvenom stanju zatvorenika u kosovskim zatvorima. Sastavili su pitanja na koja žele da dobiju odgovore i to na zvaničnim jezicima – srpskom i albanskom.

Koji su najčešći uzroci smrti kod zatvorenika? Koje bolesti su najzastupljenije? Koliko novca je Vlada Kosova obezbedila za zdravstveno osiguranje u kaznenom sistemu Kosova?

Naizgled jednostavna pitanja ali traženje odgovora na njih bi se moglo nazvati pravom avanturom.

Institucije u kojima su pokušali da dobiju informacije su: Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo zdravlja, Vlada Kosova i Kosovska agencija za statistiku.

Prva faza je bila analiza sajtova ovih institucija, koji, kako kaže Milan Milosavljević, poseduju veoma mali broj informacija, čak ni mejl adrese određenih departmana.

„Ukoliko hoću da vidim neki izveštaj, to nije dostupno. Ukoliko hoću zvanično nekome da se obratim, ne postoje mail adrese na tim portalima“, kaže Milosavljević.

„Institucije zaista ne rade, i kada hoćete da, kao običan građanin dobijete odgovor, nailazite na gluve uši“, kaže Valjmir Dobraj koji je takođe učestvovao u istraživanju.

Dodatni problem je bila i jezička barijera, kaže Milosavljević, koji je svoje istraživanje radio na srpskom, koji je drugi zvanični jezik na Kosovu, pored albanskog.

„Na Vladinim portalima prevod na srpski je veoma loš a mnogi departmani na portalu nisu ni prevedeni“, kaže Milosavljević.

Nakon što potrebne informacije nisu mogli da nađu na sajtovima pomenutih institucija, pokušali su da iste dobiju telefonskim putem. Telefoni objavljeni na sajtu su često zvonili a da niko nije podigao slušalicu.

„Moram da pitam drugu osobu. Nije nam dozvoljeno da dajemo ovakve informacije i treba da znamo u kojoj organizaciji radite“, bili su najčešći odgovori, kaže Valjmir Dobraj.

„To je polovina odgovora. A pola odgovora nije odgovor“, dodaje on.

„Desilo mi se samo jednom da se javio neko iz Ministarstva unutrašnjih poslova i ja sam pričao i predstavio se na srpskom jeziku ali službenica mi je rekla da nazovem za petnaest minuta dok dođe koleginica koja priča na mom jeziku. Nakon petnaest minuta sam zvao i niko se nije javio“ prenosi Milosavljević svoje iskustvo sa telefoniranjem.

Pozivanje na zvanične telefone aktivisti su obavljali tokom novembra meseca. U međuvremenu, paralelno sa neuspešnim pozivima u Milanovom i poluuspešnim u Valjmirovom slučaju, trajala je i avantura sa pisanjem mail-ova. Ista pitanja i iste institucije, samo novi kanal komunikacije.

Međutim, kako na pojedinim stranicama nisu bile istaknute mejl adrese za kontakt, istraživači su morali sami da se snalaze kako bi ostvarili pismeni kontakt sa institucijama.

„Mejlovi su poslati svim relevantnim osobama za komunikaciju sa građanima. Do današnjeg dana nisam dobio ni jedan odgovor“, kaže Milosavljević.

Poslednji pokušaj da se dođe do informacija bio je i fizički odlazak u instituciju. I to bez uspeha.

„Otišao sam fizički u Ministarstvo zdravlja i službenica mi je rekla da dođem neki drugi dan jer nije tu koleginica koja može da mi da odgovor i da priča na mom jeziku. Tako da sam ostao uskraćen za odgovor i direktnim odlaskom tamo“, kaže Mosavljević.

 

Trojica aktivista su istraživanje radili u okviru OEBS-ovog projekta Incijativa za pristup informacijama kojim je obeležena 250-ta godišnjica od usvajanja prvog zakona o pristupu informacijama. U okviru ovog programa je Kancelarija OEBS-a za slobodu medija na Kosovu omogućila njihovo učešće na konferenciji u Beču, gde su svoja iskustva podelili sa ostalim učesnicima iz sveta.

„Na kraju dana svi smo imali isti problem. Devet delegacija iz devet različitih mesta. Slali smo mejlove, išli direktno i niko nije dobio odgovore“, prenosi Valjmir svoje utiske sa ovog događaja.

Valjmir, Milan i Vulnet su u novembru završili svoje istraživanje, u decembu otišli u Beč da predstave rezultate, vratili se na Kosovo i počeli da se spremaju za novogodišnje slavlje… a odgovore na pitanja još uvek čekaju. Ostaje samo da se nadaju da će ih Deda Mraz doneti u 2017. godini.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu New perspektiva.

Leave a Reply

Your email address will not be published.