“Zakon o zaštiti od nasilja u porodici na Kosovu – na papiru i u stvarnosti “

0
47
views

Piše: Caleb Waugh

Nešto što se na Kosovu često čuje i ponavlja, poput svojevrsne mantre među predstavnicima nevladinog sektora i međunarodne zajednice, jeste da su određeni zakoni fini/dobri/progresivni/fantastični, ali samo na papiru, dok je u praksi njihova implementacija poprilično neadekvatna i neprimetna. Ovaj svojevrsni kliše se često može čuti kako odjekuje hodnicima hotela, i tokom različitih fokus grupa i seminara koji se održavaju na ovu, ili neku drugu, sličnu temu, kada se polemiše o Zakonu o zaštiti od nasilja u porodici.

Od njegovog usvajanja u skupštini Kosova 2008. godine, ovaj zakon služi kao pravni osnov koji propisuje odgovornosti koje različite javne institucije – policija, sudovi, i centri za socijalni rad, imaju prema žrtvama nasilja u porodici. U teoriji, pod sveobuhvatnom zaštitom koju ovaj zakon pruža, žrtve nasilja u porodici uživaju pravo na privremenu zabranu prilaska svojih partnera, policijsku pratnju do sigurne kuće, kao i druge društvene, zdravstvene i psihijatrijske usluge. Naravno, stvari se uglavnom ne odvijaju na ovaj način, a realnost žrtvi nasilja u porodici je mnogo mračnija. Prema podacima većine istraživanja sprovedenih na Kosovu tokom proteklih deset godina, slučajevi rodnog i/ili nasilja u porodici pretežno bivaju neprijavljeni, dok se žrtve koje nasilje ipak prijave policiji uglavnom suočavaju sa dozom skepticizma ravnom sekundarnoj viktimizaciji. Ne treba konstatovati da je sistem u potpunosti nekompetentan, već je potrebno naglasiti da je prisutan očigledan manjak volje određenih institucija da pruže adekvatne usluge žrtvama, u skladu sa zakonom. Primer za to je zastrašujući slučaj tinejdžerke koju je seksualno zlostavljao nastavnik, a nakon njega i policajac, predstavnici institucija čija uloga bi trebalo da bude zaštita najranjivijih članova društva. U ovom slučaju, umesto uloge zaštitnika, predstavnici institucija su bili u ulozi nasilnika. Uz ovaj veoma uznemirujući primer, postoji mnogo onih koji su manje ekstremni i banalniji, ali nam u svakom slučaju stvaraju osećaj nepoverenja u sposobnosti države da pruži adekvatnu zaštitu u slučajevima nasilja u porodici.

Ova vrsta nepodudaranja progresivnog i modernog zakonodavstva sa spremnošću i strukturalnom sposobnošću državnih organa da sprovedu svoje zakonom propisane dužnosti može se pripisati nizu socijalnih i političkih faktora koji je toliko dugačak da se ne može izlistati na članku od dve strane. Međutim, trebalo bi napomenuti da je gorući problem to što su Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, kao i mnogi drugi zakoni, usvojeni u odsustvu sveobuhvatne društvene podrške ili bez obimnog društveno-političkog pokreta koji bi uticao na potpunu implementaciju zakona od strane institucija. Bilo bi nekorektno i intelektualno nečasno reći da područje bivše Jugoslavije nema istoriju  feminizma i feminističkog diskursa isto kao što bi bilo neistinito tvrditi da ne postoje aktivne ili sposobne organizacije za ženska prava koje deluju kao veoma kompetentni posmatrači. Međutim, pogledi i percepcije društva u celini kada je reč o ženskim pravima i rodno zasnovanom nasilju igraju vrlo značajnu ulogu u ukupnom institucionalnom i političkom odgovoru na ove probleme. Istraživanje koje je 2015. sproveo UNICEF pokazalo je da je trećina žena na Kosovu smatrala prihvatljivim da je muškarac fizički pretuče ako je ona „loše spremila ručak, odbila da ima seks ili napustila kuću bez dozvole“. Druga slična istraživanja (koja su uključivala i muškarce) dala su slične rezultate, ukazujući na duboko patrijarhalne struje u lokalnom društvu. Budući da su vitalne javne institucije, kao što su policija i sudovi, sačinjene i vođenje od ljudi koji su proizvod tog istog društva, ne bi bilo nerazumno pretpostaviti da neki (ili mnogi) od njih imaju stavove slične onima izraženim u mnogim istraživanjima koja su toliko šokirala NVO svet i međunarodnu zajednicu. Taj je šok, međutim, bio neosnovan, jer je bilo kome sa bilo kakvim iskustvom na terenu relativno očigledno da su određene predrasude kada je reč o rodno zasnovanom nasilju i porodičnom nasilju problematične, kao i da su imale vrlo direktan uticaj na institucionalni odgovor na nasilje, posebno kada se govori o braniocima “prve linije”, poput policije.

Nije neuobičajeno da se na Kosovu ili negde drugde čuje da su žalbe na nasilje u porodici ignorisane ili odbačene kao sitne razmirice između muža i žene, koja nije dostojna bilo kakve stvarne intervencije. Uzimajući to u obzir, biće teško poboljšati institucionalni odgovor u nedostatku istinskog društvenog pritiska i zajedničkog mišljenja da je nasilje u porodici problem koji zahteva opipljiv i hitan odgovor tih institucija. Tek sa pojavom ove vrste društveno-političkog pritiska i volje za promenama, institucionalno ponašanje može se transformisati u nešto nalik onome što trenutno postoji na papiru.

Ovaj članak je omogućen uz finansijsku podršku (CFLI) Kanadski fond za lokalne inicijative, u sklopu Ministarstva spoljnih poslova, trgovine i razvoja (DFATD), u okviru projekta “Jačanje kapaciteta relevantnih aktera u zajednici u cilju poboljšanja osetljive komunikacije za žrtve i rešavanje pitanja porodičnog i rodno zasnovanog nasilja na severu Kosova”, koji sprovodi NVO Aktiv. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost NVO Aktiva i ni na koji način se ne može smatrati da predstavlja stavove (DFATD).

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here