ZSO: Uspeh albanskih pregovarača

Piše: Boško Jakšić

U različitim vizijama kosovske budućnosti mnogo toga zavisi ko kako čita dve engleske reči sadržane u Briselskom sporazumu iz aprila 2013, dokumentu koji za isti pojam Zajednice srpskih opština koristi i Community i Association. Srpska strana govori o Community of Serb Municipalities, albanska o Association of Serb Municipalities.

Cambridge English Dictionary pojam Community definiše kao socijalnu grupu sa zajedničkim normama, religijom, vrednostima, identitetom ljudi koji žive na nekom posebnom području ili ljudi koji se smatraju jedinstvenim zbog njihovih zajedničkih interesa ili nacionalnosti. Po istom rečniku, Association označava grupu ljudi koji rade zajedno u istoj organizaciji sa posebnim ciljevima: fudbalska, advokatska ili medicinska, asocijacija penzionera.

Lingvistički problem je ugrađen u temelj sporazuma od 15 tačaka o Zajednici srpskih opština (ZSO), a srpska i albanska strana nastavljaju da pojam zajednica tumače u skladu sa engleskim prevodom koji istinski označava dve različite stvari: Community je pojam zasnovan na dubljim, najčešće međuetničkim vezama. Association je labava zajednica. Prvo tumačenje ima političku težinu, drugo je neobavezujuće.

Zašto su pravnici u sastavu delegacije Srbije prihvatili ovako različite formulacije, a morali su da znaju da dogovor o ZSO – koja bi imala “ozbiljna izvršna ovlašćenja” (Marko Đurić) o ekonomskom razvoju, obrazovanju, zdravstvu, urbanom i ruralnom planiranju – albanska strana čita na način sadržan u engleskom prevodu za Prištinu?

Da li srpski pregovarači mogli više, da li nisu znali ili im je podvaljeno, sada je manje važno. Delegacija Prištine uvek je vodila ekipe prevodilaca i lektora, delegacija Beograda takav sistematičan pristup nije imala još od vremena prvih pregovora u Beču koji su završeni bez zvaničnog zapisnika na srpskoj strani.

Uprkos činjenici da je pravosuđe na teritoriji ZSO predato vlastima u Prištini koje drže ključne poluge državotvornosti – zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast – ZSO nije osnovana do 2015, kako je predviđano. Nije izrađen ni statut. Najviši sud Kosova proglasio je ZSO protivustavnom, a u javnosti se na nju gleda kao na trojanskog konja Beograda koji i dalje hoće da se meša.

Tako je proteklo sedam godina, a ni Brisel ni Berlin se nisu ozbiljno starali o sprovođenju sporazuma koji bi obezbedio jezgro proširene autonomije za kosovske Srbe. Beograd je prebrojavao hiljade dana od kako kosovske vlasti nisu ispunile odredbe sporazuma o zajednici 10 srpskih opština i 358 naselja sa srpskom većinom, a onda je pre dve godine iz američkih krugova nagovešteno rešenje: razmena teritorija.

Ispostavilo se da je takav plan bio na briselskoj agendi razgovora Aleksandra Vučića i Hašima Tačija i da je imao skrivenu podršku tadašnje šefice diplomatije EU Federike Mogerini.

Berlin je posle kraćeg razmišljanja rešio da plan o razmerni teritorija proglasi za tabu temu. Ključni argument je da nema prekrajanja/korekcija granica jer bi halo-efekat takvog rešenja bio uvod u ozbiljne probleme Zapadnog Balkana. Od Severne Makedonije i Crne Gore, do Bosne i Hercegovine, gde lider Republike Srpske i danas stalno ponavlja da bi rešenje za Kosovo moralo da se uveže sa budućnošću RS – što podrazumeva njen izlazak iz BiH i prisajedinjenje Srbiji.

Ne slučajno, verovatno uz ohrabrenje iz Berlina, kosovske vlasti su počele uporno da ponavljaju da bi ZSO mogla da vodi pretvaranju severa Kosova u Republiku Srpsku, podrazumeva se da bi potom krenula putem pritisaka i ucena ili pretnjama secesije sledeći primer politike Milorada Dodika u RS.

Da li je izričita netrpeljivost plod ličnih animoziteta Donalda Trampa i Angele Merkel? Moguće, imajući u vidu stanje prekoatlantskih odnosa, ali u Berlinu se od tada ne priča ni o Zajednici srpskih opština, ni o razmeni teritorija.

Evropska unija je zaćutala. Vašington je preuzeo inicijativu, pažljivo izbegavajući političke dimenzije kosovskog konflikta, ukjljučujući i pominjanje razmene teritorija, i usredsređujući se na praktičnu ekonomiju. Brisel se razmrdao, imenovao svog specijalnog emisara za Kosovo kao odgovor američkom, ali i dalje ne nudi neko novo rešenje. Priče o koordinaciji sa Amerikancima su isprazne diplomatske fraze.

Beograd je postavljen na raspeće između novopronađenih partnera u Vašingtonu i tradicionalnih sagovornika u Briselu i ne uspeva da se snađe. Želeo bi, razumljivo, dobru saradnju na obe prekoatlantske adrese, a kako će to izgledati umnogome zavisi od rezultata američkih predsedničkih izbora.

U trenutku nastanka ovog teksta nije se znalo da li Donald Tramp ostaje u Beloj kući ili se u nju useljava Džo Bajden, ali neke stvari već mogu da se naslute. Zvanični Beograd se, diplomatsko amaterski i nerazumno, jasno opredelio za Trampa. Bila je dovoljna spremnost njegove administracije da čuje šta Srbija ima da kaže, pa da srpski tabloidi bruje o “Trampu Srbinu”, kao da će on suštinski promeniti stav prema kosovskom konfliktu. Neće, jer kada se podvuče linija i aktuelni predsednik jedino rešenje vidi u međusobnom priznavanju. Bajden to otvoreno govori, nagoveštavajući da baš nije mnogo spreman da čuje šta to Srbija ima da kaže. Pritiskaće Beograd u istom pravcu: međusobnom priznavanju.

Razlike su kozmetičke. S tim što bi Bajden doneo neko olakšanje pošto namerava da normalizuje odnose sa zapadnim saveznicima, čime bi se Srbija skinula sa raspeća. Tramp bi nastavio kurs konfrontacije primoravajući Beograd i Prištinu da prihvate njegovu viziju rešenja i da se ne oslanjaju na Evropljane. To nije laka pozicija, imajući u vidu ambicije Srbije i Kosova da uđu u EU, što sporazum o ZSO ohrabruje obavezujući dve strane da se međusobno ne blokiraju na tom putu.

No, sporazuma nema. Aktivna je blokada. Troši se dragoceno vreme od čega štete imaju građani Srbije i Kosova, a najmanje političari kojima izgleda ništa ne smeta da, ako treba, i dsecenijama pregovaraju. Na to podseća nedavna prošlost.

Prva Skupština Zajednice većinsko srpskih opština autonomne pokrajine Kosovo i Metohija osnovana je februara 2003. sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Odmah je proglašena za nelegitimnu od strane prištinskih vlasti. U drugom pokušaju 2013. formirana je ZSO, ali je kosovska Vlada sporazum zamrzla 10. novembra 2015, dan pošto je Srbija slavila što je sprečila ulazak Kosova u Unesko. Potom je Ustavni sud Kosova delove sporazuma proglasio neustavnim.

Pirova pobeda, reklo bi se iz današnjeg ugla posmatranja, pošto su perspektive da ZSO profunkcioniše zasad veoma neizvesne. Štaviše, animozitet prema sporazumu na albanskoj strani se uvećao kampanjom Samoopredeljenja da autonomna srpska oblast ugrožava suverenitet Kosova, cementira etničku podelu i autorizuje uplitanje Beograda u lokalne vlasti.

Predsedniku Vučiću je ZSO važna kako bi se odbranio od kritika nacionalista i Srpske pravoslavne crkve da Briselski sporazum predstavlja “potpuno povlačenje srpskih institucija sa teritorije njene južne provincije”. Tako je Zajednica tokom godina postavljena u epicentar. Posle obnove pregovora, ponavlja se da bez ZSO nema ni dijaloga ni rešenja.

Ako je formiranje i funkcionisanje ZSO istinski preduslov nekog pravno obavezujućeg sporazuma kojim bi se došlo do trajnog i održivog rešenja, onda je to polovičan uspeh srpskih pregovarača koji su nekada imali veće ambicije. Recimo oko imovine.

Razmena ZSO-za-sporazum počinje da se predstavlja kao krucijalni uspeh i dostignuće pregovaračkog procesa. To je, slutim, formula po kojoj će Beograd srpskoj javnosti “prodati” rešenje predstavljajući se kao nepokolebljivo odlučan branitelj mučnog položaja srpskog naroda na Kosovu. Političari će pritom sačuvati ono što im je najvažnije: kanal bezpogovornog uticaja na kosovske Srbe koji se ostvaruje preko pažljivo odabranih poslušnika iz Srpske liste.

Albanska strana bi mogla da bude zadovoljna: od jednog od potpisanih sporazuma – o ZSO – napravila je kamen temeljac konačnom rešenju, a da nije morala da pruži gotovo ništa više od onoga na šta je već bila spremna pre sedam godina. Unosno naplaćena verbalna saglasnost.

 

Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) “Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu” – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, RTV Kim, niti FDMC -a čiji je doprinos tekst Boška Jakšića.
 

Leave a Reply

Your email address will not be published.