Connect with us

Aktuelno

(Ne)dostupnost informacija: Mediji nisu neprijatelji institucija već kanal komunikacije sa građanima

Avatar

Published

on

Način da se mediji spreče da rade svoj posao je da im se ne odgovara na upite, ne pozivaju na događaje, ne daju izjave. Neodgovaranje na upite novinara postala je ustaljena praksa i institucija i političkih predstavnika. Naši sagovornici govore o svojim iskustvima, preprekama i nastojanju da dobiju informacije i na taj način informišu građane.

Od koga je najteže dobiti informaciju? Ko su institucije ili predstavnici koji ne odgovaraju na upite? Koliko nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika utiče na dostupnost informacija? Kako bi novinarima mogao da se olakša posao? Na ova pitanja odgovarali su – urednica i novinarka Rtv Kim, Zorica Vorgučić, novinarka i istraživačica Nove društvene inicijative Milica Andrić-Rakić, dugogodišnja novinarka Anđelka Ćup i novinar i urednik KoSSev portala Ivan Mitić.

Dostupnost informacija ukratko opisuju terminima – nedovoljna, katastrofalna, nedostupno, polovično.

“Najteže je dobiti informaciju od srpskih predstavnika centralnih institucija. Dakle, nemoguće je dobiti informaciju od njih. Oni nas ne pozivaju na događaje, oni ne dolaze na gostovanja, oni ne daju izjave,” objašnjava Zorica Vorgučić, dodajući da isti politički predstavnici, sa druge strane, na svoje događaje pozivaju medije za koje znaju da neće postaviti ‘neprijatna’ pitanja.

Anđelka Ćup navodi da je prema njenom iskustvu najteže dobiti informaciju od kosovskog MUP-a, ministarstva finansija i uprkos pandemiji – ministarstva zdravlja.

Andrić-Rakić kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova navodi kao primer istovremeno najgoreg i najboljeg primera dostavljanja informacija.

Mitić pojašnjava paradoks da KoSSev kao lokalni mediji ne dobija informacije od lokalne samouprave, odnosno opštine Severna Mitrovica.

Naši sagovornici pojašnjavaju i da dobijanje informacija nekada zavisi od prirode zahteva, jezika na kojem je zahtev dostavljen. A dodatan problem predstavlja i nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika na šta se upozorava već godinama unazad.

“Često se dešava da nema prevoda u institucijama, čak i na nekim velikim događajima i konferencijama za štampu. Neprijatna situacija za novinara koji se nađe na terenu. On nakon povratka sa terena mora da ili angažuje prevodioca ili da se snalaze. Predstavnici kosovskih institucija bi trebalo da poštuju sopstvene zakone,” prepričava Vorgučić svoja iskustva sa terena.

“Jeste velika prepreka, ali dobrim delom zbog određenih predrasuda prema srpskom jeziku, ne toliko zbog kapaciteta institucija, jer danas i ‘google translate’ odlično radi posao. To možemo da vidimo i po određenim kosovskim zakonima koji su na taj način prevedeni. I ako je ta alatka dovoljno dobra za visoke pravne akte, ne vidim što ne bi mogla da se koristi da se prevede zahtev građana, pa da se odgovor pošalje i na albanskom. To ne bi bilo u potpunosti u skladu sa zakonom, ali je svakako mnogo više nego da ignorišete u potpunosti zahtev građanina, što je mnogo veći problem od nepoštovanja Zakona o upotrebi jezika u tom smislu,” dodaje Andrić-Rakić.

Ćup veruje da zapravo nema političke volje za rešenje ovog problema. Istovremeno podseća:

“Međunarodna zajednica, međunarodne organizacije, i OEBS i UNMIK i određene ambasade uložili su veliki novac u takozvano podizanje kapaciteta kada su u pitanju prevodilačke službe. Ili su oni davali novac u pogrešne ruke, ili ne kontrolišu šta se dešavalo, odnosno nisu dobili povratni izveštaj da li su uspeli u tom svom projektu.”

I dok navode konkretne primere, konkretne institucije, u jednom se slažu – mediji su kanal komunikacije i nisu neprijatelji niti institucija, niti političkih predstavnika.

“Za početak, jednak tretman zahteva koji se dostavljaju na albanskom i na srpskom jeziku bi učinio mnogo za kvalitet pristupu informacija od javnog značaja,” kaže Andrić-Rakić.

“Ono što bi nama pomoglo, to je da političari na Kosovu konačno shvate da mi nismo tu zbog njih, i da građani nisu tu zbog njih, da oni imaju obavezu koju su dali na izborima da svojim građanima pokažu da su transparentni u svom radu. To mogu da urade preko medija. Nažalost, to se ne dešava. Ono što je najbitnije to je politička volja i to da političari shvate da je njihova obaveza da obaveštavaju javnost o tome šta oni rade,” kaže Ćup.

“Ono što bi pomoglo meni i svakom novinaru je da, one institucije koje ne komuniciraju sa novinarima u dovoljnoj meri ili uopšte, jednostavno počnu da rade svoj posao, da počnu da pružaju informacije od javnog značaja. Mi kao novinari ne tražimo privatnu informaciju iz života nekog od službenika, portparola. Mi tražimo informaciju koja je od javnog značaja i koja će pomoći građanima. Mi smo samo kanal komunikacije između institucije i građana. Samo moraju da rade svoj posao i da kada šaljemo upite, da na njih odgovaraju. Mi kao mediji nismo neprijatelj institucija, mi samo služimo kao kanal komunikacije između institucija i građana,” dodaje Mitić.

Tekst je nastao u okviru projekta „Fact-check it out“ koji realizuje Crno beli svet (CBS).
Ovaj grant je podržan od strane ‘Programa civilnog društva za Albaniju i Kosovo‘, koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Norveške i upravlja Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF) u partnerstvu sa Partneri Albanija za promene i razvoj (PA). Sadržaj i iznesene preporuke ne predstavljaju zvaničan stav Ministarstva spoljnih poslova Norveške niti Kosovske fondacije za civilno društvo (KCSF).

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Preporučeno