Connect with us

Aktuelno

Radonjić: U strahu se ne živi, građani na Severu su prinuđeni da veruju u laži

Avatar

Published

on

Ništa ne demorališe čoveka kao kada je prinuđen da veruje u laž. To je ono što ga mrvi, krši, a ljudi na Severu su prinuđeni da veruju u laži. Laž – da je došlo do promene politike i do promene života na terenu, a da u isto vreme imamo isti narativ, istu priču, patriotsko busanje u grudi koje je u potpunom neskladu sa time što se događa na terenu. Atentat na osobu koja personifikuje duh jednog grada zapravo je napad na čitavu zajednicu. To nije individualni čin. Zajedništvo je suština. Svaki život je jedinstven i dragocen. Društvo bi trebalo različitosti ne samo da dopušta, nego da one budu osnova da se razmišlja i govori slobodno. Šta je to čovek ako nema svoju slobodu i ako živi u strahu? Kaže u intervjuu za Crno beli svet autor tek objavljene knjige “Oliver – kao brat za brata”, u izdanju NIN-a, novinar Milan Radonjić. Čitajte u nastavku.

U fokusu javnosti, a posebno na Kosovu, najočiglednije ste bili posle objavljivanja dela intervjua sa Oliverom Ivanovićem u kojem pominje Milana Radoičića – kao neformalni centar moći. Ovaj razgovor je dospeo u optužnicu, Vašu knjigu. Taj deo razgovora obljavljen je ubrzo nakon ubistva, u trenutku kada se niz pitanja postavljao u javnosti. Šta je kod Vas presudilo da to i objavite?

Osećanje duga, osećanje krivice prema čoveku koji je stajao iza svojih uverenja. Ono čega smo se već dotakli, priča o vrednostima, o tome u šta se veruje i šta drži avione u vazduhu i brodove na vodi. To je vera u vrednosti iza kojih čovek stoji. Mislim da je Oliver bio čovek koji je stajao iza svoje reči, koji je svedočio svoju veru i koji je bio ubeđen u moć istine. Od momenta kada sam ponovo preslušao taj razgovor, osetio sam jednu vrstu obaveze od koje je teško odreći se, koja je na neki način njegovo nasleđe i taj utisak da iako je mrtav on i dalje govori. I da imam mogućnost da dam glas nekom kome je oduzeto sve, život. To je taj motiv, to je to osećanje koje je bilo dominantno, i naravno, izvesno osećanje krivice zbog te laži koja se ustvari nameće svima nama, a posebno ljudima koji žive na Kosovu.

Na koju laž mislite?

Mislim na tu laž da je došlo do promene politike i do promene života na terenu, a da u isto vreme imamom isti narativ, istu priču, patriotsko busanje u grudi, koje je u potpunom neskladu sa time što se događa na terenu. Odatle obaveza da se ta reč ipak prenese i iznese, da se kaže ono što je taj čovek rekao.

Kako ste se osećali kada ste saznali da je Oliver Ivanović ubijen?

Slično kao i kada sam čuo za ubistvo premijera Đinđića. To je taj isti osećaj gde pristustvuješ nečemu što nadilazi sve normalne svakodnevne, ili moguće okvire. Ono što je moj utisak bio je da se dogodilo nemoguće, ubijen je čovek koji je bio lider opozicije, neko ko je bio spreman da iznese tonove koji nisu u skladu sa simfonijom koju slušamo stalno preko meinstrim medija, da je neka granica pređena.

To je trenutak, koji će svako od nas, koji smo savremenici, pamtiti zauvek, znaće gde je bio i sa kim je bio, zato što je to uvek važno. To je trenutak kada se događa neki prelom, i kada svako treba da se suoči sa tom činjenicom i promenom koja se dogodila.

Pomislio sam da je u pitanju ogromna nepravda, da je reč o čoveku koji je bio neupitan za svakog građanina Mitrovice, pa i Srbije, da se znalo kakvo je njegovo nasleđe i da je to način kako se ova se država odužila onima koji su joj pomogli više nego svi drugi prerogativi države, što se obično smatra da jeste država; da je to epilog onoga što je on činio i tih uverenja koje je svedočio – da smo postali zemlja u kojoj više nema mesta za heroje.

Mi smo svi svedoci toga, te smrtne kazne koja je izvršena nad čovekom, koji je, reklo bi se, nekoga zadužio.

Kakav ste utisak stekli o Oliveru Ivanoviću tokom dela razgovora koji je objavljen posthumno?

Bilo je neobično što je to bio trenutak kada je on zastao i odlučio da, jednostavno, zamoli da to što je rekao – ne spomenem. To nije ličilo na njega, jer je bio čovek medija i bio je sposoban da misli na nogama, da na licu mesta, dok vodi razgovor, bude siguran u svoje reči i ono što kaže. I to je ta promena koja se dogodila u gradu tokom vremena  koje je proveo u zatvoru. Videće oni koji budu čitali knjigu da je on i kasnije, kad je hteo da pomene taj jedan portal…

Koji?

Odnosno KoSSev, da je rekao da ne bi da ih pominje po imenu, konkretno.

Zašto?

Zato što je već tada znao da bukvalno čak i pominjanje jednog medija, po imenu, može da stvori probleme za ljude koji rade u tom mediju. On je već tada bio svestan da ljudi trpe posledice od toga što komuniciraju s njim. A to nam govori o drugoj jednoj kazni koja je njemu nametnuta, a to je kazna isključenja iz zajednice, kazna ostrahizovanja.

Ne postoje pravila igre

To ste pomenuli i na dan Ivanovićeve sahrane….

Da, da je u stvari tada i tim spotovima i tom medijskom kampanjom zapravo bio isključen iz zajednice i da mu je bilo oduzeto to pravo gde zajednica čuva sve svoje članove, da svi pripadamo jednom istom skupu ljudi, koji deli dobro i zlo. On je bio izvan toga. On je bio već tada isključen iz zajednice.

I ono što sam osetio, posebno kada sam ponovo preslušavao razgovor, je osećaj krivice da ja tada, kada je to rekao, nisam, čini mi se, dovoljno obratio pažnju na dramu koja se događa iza toga; da nije bilo dovoljno da samo učinim to što mi je rekao, da ne objavim to tada, već je ustvari trebalo ići dalje… Ali u svom tom vremenskom okviru koji novinarstvo nameće, jednostavno sam preko toga prešao, taj tekst je objavljen kako je objavljen. I ova stvar je sačekala februar (2018, prim. aut).

Ali on u tom momentu nije bio onaj isti čovek koji je bio slobodan da govori o svojim uverenjima, ono što misli, da govori iz srca. Došlo je do promene, ne u smislu da on govori ono što ne misli, već da jako dobro pazi šta će reći, jer zna da njegova reč može, odnosno, da to povezivanje sa drugim ljudima može da im nanese štetu, a u ovom smislu konkretno, za njega, da ga može dovesti u nepredviđenu situaciju u svakom smislu. To je to nemoguće od čega se strepi, ono što je nepoznato, ono što je nepredvidivo, da bilo koji epilog može da usledi, da ne postoje pravila igre.

To je utisak i koji ste stekli kada ste tada boravili u Mitrovici?

To je takođe zanimljivo, jer sam pre toga u Mitrovici boravio desetak godina ranije. Na prvi pogled mi to nije izgledalo tako. U redu, ne postoje više barikade na mostu, prvog dana kad sam došao, oktobra 2017, prešao sam na južnu stranu grada. Video sam most koji je uređen, ljude koji razgovaraju na srpskom na južnoj strani grada. Jednostavno mi se učinilo – pa dobro, ovde se nešto događa, ovde nije baš tako strašno, znači nema više sukoba između Srba i Albanaca. Ali nisam, zapravo, imao ni predstavu koliko je ta represija ustvari prema narodu koji živi na Severu bila jaka.

Kada ste onda shvatili da postoji diskrepanca između onoga što gledamo na meinstrim medijima o Kosovu i između onoga što je na terenu?

Kada je trebalo da radim analizu o unutrašnjem dijalogu. Naravno, od svega toga ništa nije bilo. Cela priča o unutrašnjem dijalogu se svodila na dijalog istomišljenika, na ljude koji su na jedan ili na drugi način u sistemu, koji govore na liniji stare retorike, nepromenjene, koja je, naravno, na terenu bila potpuno drugačija. Tog oktobra 2017. je to počinjalo da mi biva jasno, naročito posle razgovora sa ljudima u različitim sredinama, u Leposaviću gde je pucano na opozicione kandidate, na njihove kancelarije, zatim taj razgovor sa Oliverom gde je rekao da mu je automobil zapaljen…

Sećam se da sam tu priču o lokalnim izborima završio metaforom. Taksista koji me je prevozio do Leposavića govorio je o tome kako bi ustvari bio odličan biznis muženje zmija otrovnica. Tako sam završio tu reportažu, kao metafora toga što se događa. Bilo je prisutno osećanje da postoji nešto otrovno, nešto što je skriveno i neka opasnost koja vreba. Ali verovatno da, kao i svi, nisam hteo da sagledam koliko su stvari loše. Nije ni Oliver. Jednostavno to (ubistvo, prim. aut.) je bila stvar koja je bila izvan horizonta događaja. Niko nije računao na nešto tako drastično i dramatično. Računali smo na razbijanje kutija, krađu glasova, pretnje, ali na atentat, ubistvo lidera opozicije, to zaista niko nije mogao da pretpostavi. Tako da je to novo računanje vremena.

Nakon što se dogodilo sve, ponovo ste bili u Mitrovici, šta ste tada primetili, da li se nešto promenilo?

Kao novinar, posebno medija koji nije režimski, bilo je nemoguće da priđeš nekome, pokušaš da ga zamoliš za razgovor, to je bilo kao neka vrsta pretnje, jer on od razgovora sa tobom može samo da ima probleme.

Ono što me zateklo posle tog drugog dolaska je nemoguća situacija u kojoj treba proizvesti vest, u kojoj treba dobiti nešto što nije saopštenje za javnost, već pravu informaciju, to je postalo potpuno nemoguće.

Sa druge strane, vladalo je moje usmerenje da tih dana i tih meseci, odnosno nakon 16. januara, nije postojala nijedna priča osim te, osim tog potresa koji je označio novo računanje vremena i da ništa drugo ne okupira pažnju ljudi, da je to ono na čemu bi trebalo da radim.

Potpuna neodgovornost prema zajednici

„Oliver – kao brat za brata“. Ko je brat i za čiju braću? Da li tu mislite konkretno na Olivera Ivanovića, ili je poruka nešto drugo?

Poruka je dvostruka – metaforična, ali i direktna. To je priča o laži. Ništa ne demorališe čoveka kao kada je prinuđen da veruje u laž. To je ono što ga mrvi, krši. Ljudi na Severu su prinuđeni da veruju u laži. Postoje oni koji su bili na odgovornim funkcijama, koji, tri-četiri godine posle potpisivanja Briselskog sporazuma pominju one koji su uzeli kosovska dokumenta. Čekajte, pa vi ste potpisali to da bi građani trebalo da uzmu ta dokumenta, to je vaša politika, to je ono što ste zacrtali kao pravac i onda tri godine kasnije poručujete – ‘vi niste patriote’. Znači, potpuna neodgovornost prema onome što je zajednica.

Upravo zbog toga je naslov „Kao brat za brata“, zbog svih tih ljudi koji su bili prinuđeni da promene svoje mišljenje, svoju političku partiju, pogaze svoja uverenja, da sve ono što ih čini onim što jesu zapravo zaborave.

Sa druge strane, mi smo poznati kao narod koji olako voli da kaže – moj brat, mi smo bliski, a onda se okrenu leđa i govori se nešto drugo.

Naslov je takođe i zbog načina kako se država Srbija odužila tom čoveku. Sa te strane je ironičan.

Ali ima i primera gde brat zaista nije hteo da napusti svog brata i da ga proda. Mislim da je porodica Ivanović ostavila jednu trajnu sliku toga šta su vrednosti koje su veće od života.

Sa druge strane su ti koji su spremni da izgovaraju krupne i velike reči o bratstvu, a da urade sve suprotno…

Mitrovica: Kada se sve raspalo ostali su ljudi; duh jedinstva i kolektiva promenjen

U delu knjige navodite da je grad posle ubistva Olivera Ivanovića drugačiji, stiče se utisak da poručujete da je ovo ubistvo prekretnica za grad… Ubistvo Olivera Ivanovića, nažalost, nije jedino ubistvo koje se dogodilo u Mitrovici. Jeste jedino u kojem je stradao lokalni političar, ali je važno pomenuti i ubistvo Dimitrija Janićijevića. Ima onih koji se ne bi složili sa ovom konstatacijom o prekretnici. Ako se grad promenio, kako? Zbog čega?   

U smislu priče o vrednostima, koju smo pomenuli ranije, koliko su ljudi spremni i sposobni da stanu iza svojih reči, koliko su spremni da stanu iza svojih sugrađana… Mitrovica je bila poznata po tome da je čitav grad funkcionisao kao jedno u vremenima kada se država raspala. Kada je sve bilo dezintegrisano, ostali su ljudi koji su se držali zajedno, i koji su tada funkcionisali kao jednaki, kao braća. Mislim da sada toga više nema, to je ono što je sada istorija, verovatno sećanje kod nekih ljudi.

Mislim da je pitanje jedinstva i duha kolektiva, koji je postojao ranije – definitivno promenjen. Mislim da ne postoji osoba koja koja bi na taj način mogla da personifikuje taj kolektivni duh, s druge strane i da pozove ljude da svojim životom svedoče svoje reči. Mislim da toga više nema, da su reči u velikoj meri očišćene od značenja, da se govori u frazama, da se govori u nečemu što je ispražnjeno od svakog sadržaja. U tom smislu, mislim da je grad drugačiji. Ljudi su preživeli ogromne traume i grad je, na neki način, umoran. Više nema vere u čudo, u snagu koja je davala jedinstvo, osećanja istosti i blizine između ljudi.

Javnost ne zna ko je na čelu istrage u Beogradu

U delu knjige pominjete i detalje o istrazi koji su, da podsetimo, dospevali u javnost kroz medije, tabloide, izjave zvaničnika. Bilo je nelogičnosti, poput informacije o kamerama koje su prestale da rade neposredno pre ubistva, proradile neposredno nakon, pominjete u knjizi detalje o nelogičnosti paljenja automobila, kojim su navodno bežali izvršioci, a u neposrednoj blizini mesta ubistva…

Atentat na takvu osobu koja personifikuje duh jednog grada zapravo je napad na čitavu zajednicu. To nije individualni čin. To je nešto sa čim mora da se suoči svako pojedinačno, zato kažem – svako je znao gde je bio tog dana, i tog sata kad je javljena informacija o ubistvu. Kada je reč o istrazi, mene lično je najviše pogodilo to što je i u Beogradu i u Srbiji odmah prevedno to na političku liniju.  Sa jedne strane opozicija, s druge – vlast koja panično beži od svega onoga što su bile reči upravo ljudi iz vlasti – cela kampanja protiv Olivera Ivanovića koja se vodila, sve te reči koje su  mu bile upućene kao nekome ko je nedovoljno dobar Srbin, koji je nepatriota, koji radi za interese Kosova i sve te besmislice.

I, na prvom mestu, ono što mi je, kao i svakome, očigledno – da do dan danas ne znamo ko je na čelu istrage u Beogradu. Ne znamo imenom i prezimenom tužioca koji se bavi najvažnijom istragom u poslednjih 15 godina. Ne znamo ko je to, a da ne govorim o tome da ne znamo dokle je stigla istraga. Istraga je kategorisana kao strogo poverljivo, što je potpuni nonsens.

Zašto je to tako?

Zbog čega je to tako, zbog čega je istraga strogo poverljiva, zbog čega ne znamo koje tužilac koji je nadležan, zbog čega se političari bave njome, a ne profesionalci? To govori o nečemu što je zapravo očigledno – da te istrage nema, da to nije put da se dođe do odgovora. Prošle su tri godine i dalje od osnovnih informacija koje se tiču istrage zločina nemamo.

Samo nezavisna međunarodna istraga bi mogla da da rezultate

Da pomenemo da se straga vodi i u Prištini…

Prištinska istraga je uradila neke stvari koliko sam uspeo da vidim iz optužnice koja je podignuta. Ali i tu je mnogo toga što je nedorečeno. Ta optužnica u Priština je možda dobra osnova za buduću, pravu istragu. Ali naravno, nema ni reči o ozbiljnom radu. Prošle su tri godine, a da nije pronađeno ni oružje izvršenja, odnosno ko bi mogli da budu sami izvršioci, nalogodavci. Jednostavno, jasno je da ne postoji ozbiljan politička volja da se istraga dovede do kraja. I zbog toga, smatram, a verujem da nisam usamljen, da bi jedino nezavisna međunarodna istraga mogla da da rezultate.

Zašto bi nekome, na političkom nivou, bilo u interesu da ne dođe do nekih konkretnih rezultata?

Mislim da su investirani politički interesi u pitanju, da na neki način, svima odgovara da to ostane tako neodređeno, da niko ne plati nikakvu cenu za to. Opet se vraćam na ono što sam pomenuo, ne znamo ko je nadležni tužilac istrage u Beogradu. Umesto toga, oglašavaju se političari, to je skandal samo po sebi… Javnosti se o tom slučaju obraćaju, isključivo, političari. Sulj Hodža koji je bio specijalni tužilac Kosova u slučaju istrage ubistva Ivanovića je u jednom trenutku dao intervju za NIN koji je i objavljen. Nekoliko dana nakon tog intervjua, objavljeno je saopštenje Ministarstva pravde Kosova u kome se tužiocima zabranjuje da daju izjave za medije bez odobrenja nadležnih ministarstava. Reč je o tome da su na delu politički, a ne institucionalni koraci. Akcija je u stvari vođena političkim impulsima, a ne profesionalnim.

Briselski proces i talas nasilja

Vratimo se na knjigu. Vaša knjiga odslikava procese na Severu Kosova od 2013. godine, ne govori samo o slučaju ubistva Olivera Ivanovića…  

Ovo je moj pokušaj da razumem celu tu stvar i kada je taj talas nasilja eskalirao. To je i moje razumevanje procesa koji smo mi u Srbiji pratili, na neki način, perifernim vidom.

Mislimo na briselski proces?

Mislim na briselski proces i talas nasilja koji ga je pratio, koji je jednostavno prošao ispod radara za javnost u Srbiji. Teško je i tužno to reći, ali to je gotovo ostalo neprimećeno.

Konkretno, mislite na, na primer, paljenja automobila…

…da, mislim na to, na nerazrešena ubistva koja su se dogodila i politička i neka koja nisu direktno politička, ali su opet, održavala atmosferu gde se za sve pita jedna partija, odnosno vođstvo jedne partije i sve poslove dobija uvek jedna te ista firma. Na neki način je jedna struktura, koja je u velikoj meri kriminogena, uzela monopol nad čitavim društvom.

Laž koja ne može da prođe bez posledica 

Ali, slušali smo poruke iz Beogada da je, na primer, smanjen broj međuetničkih incidenata…

…da, to bi sve bilo tako kako jeste i tako kao što kaže taj narativ, samo da još nije tog stravičnog govora mržnje koji je ustvari prisutan u srpskim tabloidima i tim sličnim medijima. Dakle, ponovo je ta šizofrenija na delu – da se sa jedne strane vrši ono što se zove integracija severnog dela Kosova u pravni, politički sistem Kosova, a sa druge strane, prema toj drugoj zajednici u paradržavnom medijskom svetu, gajite otvorenu mržnju.

Ta laž ne može da prođe bez posledica. Mislim da je Oliverovo ubistvo direktan proizvod te laži u koju su ljudi prinuđeni da veruju.

Naravno da je dobro da se između dve najveće zajednice na Kosovu stvori neki konsenzus, mir, da ljudi žive normalno, da govore i srpski i albanski jezik, odnosno, da se stvari koje se tiču društva popravljaju. Ali mislim i da treba zaista stati iza toga, teba gledati na ljude jednako, a mi to ovde i dalje nemamo. Imamo to da se, kao što to briselski proces zahteva, radi integracija energetskog sistema, politička, pravna, ali i da se i dalje insistia na tome da je  između dve zajednice ogroman jaz i da ta druga zajednica želi isključivo zlo, da se jako malo govori o našim zločinima, o onome što se dogodilo pre bombardovanja itd… I u razgovoru sa Oliverom, razgovarali smo o tome da je potrebno državništvo u celom tom procesu. Mislim da toga nema i nisam optimista da će toga biti. Dobro je da su tenzije smanjene u tom smilu, ali bojim se da se niko nije previše bavio time kakve će posledice na društvo na severu Kosova imati promena koja će biti praćena narativom koji je isti onaj koji je dolazio iz Beograda do 2000. godine i kasnije.

Milane, za kraj, šta bi bila Vaša poruka o tome zašto bi čitaoci tebalo da pročitaju Vašu knjigu?

Bila mi je obaveza, morao sam to da uadim, ne postoji način da živim sa sobom dalje, a da sve to ne kažem na neki način. Izvesno je da postoje ljudi koji bi možda to i bolje uradili, ali ima nešto što primorava da uradimo ono što niko drugi osim nas ne bi mogao da uradi, da je na neki način to bila Oliverova poruka kada je taj posao koji je on na sebe prihvatio, koji mu se namestilo tada te 2000, odnosno juna 1999. godine da izađe na tu neku prirodnu granicu ispred svog društva i da kaže – u redu, mi ne želimo da se selimo iz svoje zemlje, to je previsoka cena.

Mislim da je poruka ta da svako  treba da uradi ono što može i ako  može da uradi na takav način koji je autentičan, koji, zapravo, umesto njih niko drugi ne može da uradi, mislim da će nam onda možda biti bolje.

Zahvalan sam NIN-u što je pristao da to štampa, to nije klasična rekonstrukcija, svakako nije Oliverova biografija, ali je priča o tom vremenu i priča o onome što su ljudi preživeli, dalje preživljavaju, koja se prelama kroz jednu ličnost, kroz Oliverovu ličnost.

Jedan od ciljeva je i to da se društvo osvesti kada su u pitanju odbrambeni mehanizmi koje ima – da ne štiti svoje heroje, junake samo dugim pogrebnim povorkama, nego da ih štiti i onim drugim odbrambenim snagama, koje sprečavaju da se takve stvari događaju, da se ljudima, koji stoje iza svojih reči, na takav način oduzima glas, na kraju krajeva i život.

Taj odbrambeni mehanizam je zajedništvo?

Da, zajedništvo, ono je ustvari suština. To je to što nas čini više od skupa besmislenih delova, što nas čini ljudima, jedinstvenim, a svaki život je jedinstven i dragocen. Društvo bi trebalo različitosti ne samo da dopušta, nego da one budu osnova da se razmišlja i govori slobodno. Šta je to čovek ako nema svoju slobodu i ako živi u strahu? U strahu se ne živi.

Cilj je i da se napravi pritisak da se spovede prava istraga, da dobijemo međunarodnu istragu i da saznamo šta se dogodilo i da sprečimo da se takve stvari događaju.

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Preporučeno